Зелен(ашк)а економија


Србија постаје све интегрисанија у глобалну корпоративну економију – о чему сведочи и одштетни захтев од око 116 милиона евра, који је против ње пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) у Вашингтону поднела компанија „Енерго зелена”, иначе у већинском власништву белгијске компаније „Гринворкс”. Оваква корпоративна пракса није нимало неуобичајена с обзиром на то да је у светским размерама већ вођено око 600 процеса против многих држава у којима корпорације траже одштету због државних или скупштинских одлука које их наводно ометају у максимизирању профита. Основ за овакве тужбе корпорације налазе у билатералним споразумима који гарантују сигурност инвестиција, па се тако и „Енерго зелена” у својој тужби против Републике Србије позива на Споразум о узајамном подстицању и заштити улагања између Белгијско-луксембуршке економске уније и Србије и Црне Горе, који је на снази од 2007.

Према информацијама добијеним од сарадника из холандског Транснационалног института који се залаже за укидање оваквих билатералних споразума у циљу смањења моћи коју корпорације имају над државама, такве тужбе врло су профитабилне и за многобројне адвокатске компаније које пред међународним арбитражним судовима заступају корпоративне интересе и за судије које примају од 600 до 700 долара на сат. Тако су и заступници „Енерго зелене” у процесу против Републике Србије – адвокатска канцеларија „Моравчевић, Војновић и партнери” – већ специјализовани у овој области, будући да су пре тога учествовали у одбрани Републике Црне Горе од тужбе коју је пред ИЦСИД-ом поднела холандска компанија у чијем је већинском власништву приватизована железара у Никшићу.

Из увида у случај „Енерго зелене”, који ми је, на лични захтев, недавно омогућило Министарство економије, више се него поуздано може закључити да је ту посреди још један очигледан пример неизвесности економске политике засноване на подређивању државног уређења интересима корпоративног профита. Наиме, „Енерго зелена”, која је у Инђији обављала послове еколошке прераде животињског отпада, као један од доказа у прилог својој тужби наводи и имејл тадашњег директора Управе за ветерину којим су информисани да за њихову делатност постоји довољно животињског отпада и да ће имати монопол у обради те сировине, уз уверавање да би приватне кланице биле законски принуђене да свој отпад предају искључиво њима. По наводима ове компаније, тиме су они обманути да инвестирају у српску привреду.

Међутим, према документацији Министарства, таква информација била је заправо „наручена” од саме „Енерго зелене” како би на основу ње од страних финансијера добили кредит за покретање бизниса у Србији, те она свакако није подразумевала никакву гаранцију у погледу количине животињског отпада. У прилог одбрани иде и отворено признање бившег директора „Енерго зелене” да покретањем арбитражног поступка против Србије компанија „може више да заради” него наставком самог пословања. Сем тога, он тврди да је један од разлога што „Енерго зелена” за своје потребе није прибављала више животињског отпада то што нису довољно инвестирали у средства за транспорт толиког материјала. Ипак, с обзиром на кружење многобројних контрадикторних информација и оптужби у јавности, читав тај случај морао би морао бити додатно истражен.

Проблем са билатералним споразумима који корпорацијама омогућују да туже државе јесте да они спречавају доношење било каквих одлука о заштити становништва уколико те одлуке не одговарају корпоративним интересима. Тако је шведска компанија „Ватенфалл” тражила одштету од 3,7 милијарди евра након што је Немачка, због нуклеарне катастрофе у Фукушими, одлучила да угаси своју нуклеарну индустрију, „Филип Морис” је поднео тужбу против Аустрије због одлуке да се на паклице цигарета стави упозорење о штетности пушења, а нафтна компанија „Occidental” је од Еквадора, након законитог поништења уговора о концесији, на име одштете добила читаве 2,3 милијарде долара.

Најзад, ауторизовање корпорација да туже државу не подстиче ни прилив нових инвестиција: према „Економисту”, у Бразилу прилив страних инвестиција не опада упркос одлуци да се не потписује ниједан трговински споразум којим би се омогућило подношење тужбе – а Јужна Африка, Индонезија и Индија најављују раскид таквих већ постојећих споразума. Србија би требало да следи њихов пример ако не жели да постане лак плен корпоративно-адвокатског бизниса.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 24.02.2016.

јун 20, 2017

Posted In: cirilica

Leave a Comment