И даље постоји хладни рат у култури


Ненад Глишић

Познати крагујевачки песник Ненад Глишић не устручава се да своју поезију прожме сопственим друштвеним и политичким ангажманом, левичарским идејама социјалне правде и бескласног друштва, као и стварним мукама и проблемима на које је човек у свету без тих идеја осуђен. Збирка песама „Доба. Циклуси”, за коју је награђен „Ђуриним шеширом”, кроз хумор и парадокс свакодневице открива нам мрачније дубине људске егзистенције. Из мрака ипак избија постојана управљеност ка личном и општем напретку, вера у још увек могући прогрес, која превладава силе безнађа и инерције, и остаје као завршни акорд његове поезије. Глишић је објавио десет самосталних књига, руководилац је књижевне радионице у крагујевачком СКЦ-у, и истакнути је левичарски активиста.

Какво је ваше виђење друштвено ангажоване књижевности? 

Ја сам присталица такве књижевности, односно, оне која је свесно ангажована. То је, заправо, један однос према стварности, према постојању и према другим људима, којима се ми обраћамо. Шта значи „свесно ангажована”? Пошто свака књижевност има некакав однос према стварности, постојању и другим људима, испада да је свака књижевност у ствари ангажована. Међутим, има оних који од тога покушавају да се склоне у некакву наводну „аполитичност” и „чисту уметност”, што су фантазми. У том смислу, ја се трудим да пишем и подржавам ону књижевност коју волим, а то је свестан и активан однос према животу и свету.

У збирци „Цветови Хирошиме” спајате форму хаику поезије са темом нуклеарног рата, у песми „Јесен у транзицији” пишете о самоћи оних који су у транзицији остали без посла. – Који је спектар вашег интересовања, и чиме се највише руководите у избору тематике својих песама?

Хирошима и Нагасаки су постали симболи страха од бесмисленог нуклеарног уништења. Тај снажан страх и значај Хирошиме искомбиновао сам са традиционалном и веома строгом јапанском формом хаикуа да бих добио одређени иронијски ефекат. „Јесен у транзицији” није само о самоћи, већ и о уметности која се у тренуцима док већина људи пролази кроз агонију незапослености и осиромашења, бави „чистом естетиком”. Та песма има неколико слојева, али упркос тежини ствари са којима се носи, мислим да није ни очајничка, ни патетична. Све теме које сам додирнуо могу се груписати у одреднице: живот, време, људи, природа. Уопште, волим да експериментишем, јер су ми као младом песнику објаснили да је поезија „ходање по неутабаним стазама” и да је тежња ка оригиналности пожељнија од подражавања. Некада успете, некада не, али треба стално радити и пробати.

Колико ангажованости има у савременој домаћој књижевности и какав је њен квалитет?

Код млађих аутора нарочито, односно, код оних који још увек имају некакве идеале и жељу да дају свој допринос у данашњем дехуманизованом свету. Али, имам утисак да су поједини утицајни критичари, колико год да их је остало, ову реч – ангажман претворили у етикету која треба да означи нешто претенциозно, сумњиво, а можда и опасно. Доминантна политика награђивања и подстицања од стране критике иде углавном линијом мањег отпора, подржавајући она дела која су довољно безазлена, а самим тим и довољно безбојна, безукусна и безмирисна. Понекад чујем на неким читањима: „Па, докле више та ангажованост.” Међутим, кад мало боље погледам видим да су ти гласови у мањини. Сматрам да ће књижевност, као и целокупна уметност, повратити свој значај у оној мери у којој буде била способна да „погоди” суштинске теме данашњег човека, а да то буде на довољно високом нивоу. Добра ангажованост није позиција жртве, већ борбена позиција.

Било је случајева у прошлости да и владајуће структуре подржавају управо ту „безазлену”, херметичну или апстрактну уметност, зар не?

Тако је. Познат је случај апстрактног експресионизма који је био подржан од стране ЦИА у циљу стварања слике о „слободи” стваралаштва која је била добра за имиџ у току хладног рата. Тај случај је, између осталих, описан у сјајној књизи „Хладни рат у култури” Франсис Стонор Саундерс, у којој може да се види како се „одозго” кроз уређивачку и политику награђивања креира не само културна сцена већ и јавно мњење кроз културу. Хладни рат се, званично, завршио, међутим, те методе су актуелне и живе до данас. У суштини, у друштву које обожава новац, онај ко држи кључеве од касе у стању је да диктира и одређује шта је „добро”, шта „слободно” и тако даље. Ако говоримо о ангажованој уметности, оној свесној, она може да постоји само као независна. Њу могу да носе само они људи које су некада називали „поштеном интелигенцијом”, људи од интегритета.

Ваше песме су превођене и на друге језике, а недавно вам је објављен и избор из поезије на италијанском језику под насловом „Нела панчија дела бестија” („У стомаку звери”). Како бисте упоредили стање на домаћој и на европској културној сцени?

Има сличности које се огледају првенствено у једном преиспитивању и промишљању о улози поезије и књижевности данас, у ово информатичко и отуђено доба, у тражењу начина да се прошири круг читалаца, и слично. Оно што нас разликује јесу историјски слојеви и однос према наслеђу. Не волим да генерализујем, али мислим да смо ми овде одбацили превише добрих ствари и не знајући шта радимо. Такође, ми смо мала земља, обраћамо се релативно малом броју читалаца, а имамо много аутора. Тешко је направити право поређење са културом која комуницира са десетинама милиона људи. Али, уопште немамо чега да се стидимо. Мислим да наши аутори имају сасвим пристојну понуду за било коју уметничку јавност.

Колико уопште за поезију има места у потрошачком, капиталистичком друштву – да ли је оно за вас тај „стомак звери” у који добровољно ступамо?

Поезија не прави паре, дакле то је фундаментално неслагање са потрошачким друштвом. Још горе, она је у стању да проблематизује обожавање новца и тржишта. Чини ми се да уопште није компатибилна са тренутним системом. Ако неко мисли да може да превари ту дехуманизовану машинерију, како се то у песми каже, изаћи ће брзином метаболизма, односно, онолико колико систему треба да га свари. Суштина је, опет, у инсистирању на независности позиције, на доследности и спремности на жртву пре него на компромис. То је поезија, барем за неке од нас.

Разговарао: Миленко Срећковић

Интервју је изворно објављен у Политици, 17.01.2015.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica_intervjui

Leave a Comment