Маскота империјализма у провинцијалном Београду


‘Мрдалице’ из “Тајванске канасте”: Горан Марковић и Бернар Анри Леви

Бернар Анри Леви у Београду погођен је тортом а не бомбом. Његова активност, поред редовног псеудофилозофског позирања, углавном се састоји у позивању моћних држава да бомбама гађају земље које се не уклапају у геостратешке интересе империјализма. Тако је инсистирао и да грађани Савезне републике Југославије буду гађани бомбама а не тортама. Леви је припаднике организације ”Ској” назвао фашистима иако су га гађали тортом а не бомбом и показали како би једна права ”хуманитарна интервенција” могла да изгледа. Леви се диви Сартру али он сам је заправо карикатура Сартровог ангажованог интелектуалца; да је Сартр жив, и он би се, као што то ради Чомски, подсмевао Левију као агенту (маскоти) империјализма.

Тиме што је Леви у Београду погођен тортом, Београд је коначно, у складу са познатим провинцијалним вапајем и паролом, постао ”свет”. Левија су гађали тортом свеукупно најмање десет пута, углавном у Француској и Белгији, па се та европска традиција пренела напокон и на наше просторе. Иако су Левија тортом гађали бар десет пута у Европи, само су актери бацања торте у Београду проглашени фашистима а провинцијални Београд одмах се забринуо ”каква се то слика о нама шаље у свет” и осуо дрвље и камење на ове који су торту бацили. Вероватно да је управо та провинцијална жеља да се буде део света по сваку цену разлог позивања Левија да гостује у Београду, јер он долази из Париза а Париз је светска метропола, зар не!? Та провинцијална заслепљеност светлима европских престоница можда је и узрок немогућности оних који су га позвали да критички размишљају и објективно процене каквог то ”интелектуалца” позивају.

Малограђанска узбуђеност над овим догађајем изазвана зебњом од тога ”шта ће сада о нама свет да мисли” управо је једна од суштинских одлика београдске провинцијалности. Реално гледајући, одиграо се један потпуно небитан догађај. Ниједна торта која је погодила Левија у лице није га до сада натерала да престане да потпирује ратне сукобе и подржава ратове, па неће ни ова. Исто тако, озлојеђеност овим догађајем од стране домаћих интелектуалаца прављених по калупу Бернара Анри Левија (униформност и испразност мисли уз претерано глуматање и позирање), који у овом свету озбиљних патњи и проблема, не налазе озбиљније ствари над којима би се згражавали, више говори о устајалој интелектуалној атмосфери него о било чему другом што би било релевантно и за нас и за свет.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 17.05.2017.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica

Leave a Comment