Успон корпоративне доминације у Србији


Корпорације које инвестирају у Србију добијају од Владе Србије бројне подстицаје и субвенције упркос томе што оваква привредна политика има значајне негативне последице. Владина стратегија привлачења страних инвестиција увелико занемарује питање радничких и синдикалних права, акценат ставља на јефтину радну снагу, док се саме инвестиције већином показују као неизвесне, потенцијално краткорочне и погодне за подношење вишемилионских одштетних захтева против Републике Србије на основу билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција. Надметање у привлачењу страних инвестиција међу државама у региону доводи до одобравања све већих подстицаја и привилегија страним корпорацијама па се све више поставља питање њихове исплативости. Захваљујући оваквој политици и пољопривредно земљиште постаје лак плен светских агробизнис корпорација.

Подређивање привреде корпоративним интересима

У Србији су расписани нови парламентарни избори – биће одржани 24. априла – а предизборне кампање већ су у пуном јеку. Отварање нових радних места и довођење страних инвеститора опет су у средишту предизборних обећања и активности Српске напредне странке (СНС), која је још од освајања власти ову предизборну стратегију преузела од претходних владајућих коалиција. Самим тим, у наредном периоду може се поуздано очекивати повећање владиних активности на пољу преговора и потписивања споразума о доласку страних корпорација. Тај сценарио нам је већ познат из претходних предизборних кампања, које су по правилу биле праћене свечаним пресецањем врпци и масовним посетама фабричким погонима.

Покретање привреде давањем бројних подстицаја страним компанијама дефинитивне обрисе добило је још док је министар економије био Млађан Динкић, који је на тај начин обезбеђивао гласове владајућим коалицијама међу чијим партнерима је увек била и његова странка. Динкић ће у историји српског политичког живота остати упамћен по широком дијапазону политичких манипулација у циљу освајања власти – што му је полазило за руком више од једне деценије иако је био један од најомраженијих политичара у Србији, све док његова странка није остала испод цензуса на изборима 2014. Најпознатије је свакако његово празно обећање дато пред председничке изборе 2007, да ће од приватизације јавних предузећа око четири милиона грађана добити право на акције у вредности од око хиљаду евра. Међутим, уместо обећаних хиљаду евра, грађани су након избора те акције могли уновчити за у просеку мање од 50 евра. Ову безочну измишљотину Динкић је накнадно правдао својом жељом да на председничким изборима не победи Томислав Николић, данашњи председник Србије, који је у то време сматран препреком за политику придруживања Европској Унији.

Још један потез по коме ће Динкић остати упамћен јесте споразум са италијанским ФИАТ-ом, чије је потписивање темпирано на два дана пред парламентарне изборе 2008, а према којем је овај страни инвеститор преузео читаву крагујевачку аутомобилску индустрију, док је држава задржала 30 посто власништва. Бројни слични аранжмани са страним корпорацијама, на које се власт горљиво позива у доба предизборне трке не би ли нас подсетила да се свим силама бори против незапослености, већ имају бројне негативне последице – о којима ће бити речи у овом тексту – а гледано на дуже стазе може се назрети и сијасет других.

Кренимо редом. Министарство економије већ годинама одобрава страним корпорацијама огромне подстицаје како би започеле своје пословање и запослиле одређени број радника у Србији. Ти подстицаји могу бити финансијски (у виду новчаних субвенција по сваком отвореном радном месту и подстицајних кредита), фискални (ослобођење од царине и умањење пореских обавеза) и индиректни (обезбеђивање земљишта и инфраструктуре по ценама повољнијим од тржишних). Износи новчаних субвенција које се исплаћују страним компанијама по сваком радном месту крећу се у просеку од 3 до 10 хиљада евра у зависности од висине инвестиција, а једна од скорашњих субвенција износи чак око 28 хиљада евра по радном месту.

У склопу овакве политике, дошло је и до процвата „слободних зона”, територија појединих општина у Србији где је концентрисан већи број страних и домаћих предузећа, производних и услужних, којима је поред поменутих подстицаја омогућен и бесцарински увоз и извоз, ослобођење од царине, ПДВ-а и других дажбина на увоз репроматеријала, опреме, машина и грађевинског материјала, потпуно ослобођење од пореза на додату вредност и ослобођење од накнаде за уређење градског грађевинског земљишта, као и накнаде за таксе и трошкове општинске управе, издавање документације, прикључење на инфраструктурне мреже, итд.

„Слободне зоне” (званичан назив Министарства економије), у свету познате и као „специјалне економске зоне”, тренутно постоје у 14 општина у Србији, али у току је формирање бар још три нове, у Обреновцу и Београду, и још једне у Крагујевцу. Прве две „слободне зоне” настале су још 1998. у Пироту и Суботици, док су све остале оформљене после 2005. У њима је 2014. пословало 262 предузећа, од чега 98 страних и 164 домаћих, 47 производних и 215 услужних, а од производних 31 у страном и 16 у домаћем власништву. Према подацима из 2014, у свим тим предузећима посао је нашло укупно 19.255 радника.

Иако је њихово званично оправдање да привлаче стране инвеститоре и повећавају запосленост, у већем броју случајева „привучени” страни инвеститори већ су пословали у Србији а затим накнадно одлучили да у сарадњи са властима формирају сопствену „слободну зону” и пословање наставе у повољнијем режиму. Тако су међу оснивачима привредних друштава за управљање „слободним зонама” и словеначка „Колпа” са 90% власничког учешћа („слободна зона” у Зрењанину), белгијски „Метецх” са 30% („слободна зона” у Смедереву), словеначки „Импол Севал” са 33% („слободна зона” у Ужицу), као и италијански „Фиат” са 100% („слободна зона” у Крагујевцу). Самим тим, и раст запослености у „слободним зонама” није само последица доласка нових инвеститора, већ и статистички ефекат повећања броја „слободних зона” тако да обухвате већ постојеће произвођаче, који су и пре њиховог оснивања запошљавали приближно исти број радника. 19.255 запослених у 262 предузећа која послују у режиму „слободне зоне” чини само 1,13% укупног броја запослених – што је ништавно у поређењу са нпр. крагујевачком „Заставом”, која је својевремено сама запошљавала и до 35 хиљада радника.

Зараде у овим предузећима вишеструко су мање него у њиховим матичним земљама, синдиката највећим делом има само у приватизованим државним предузећима, у којима су синдикати наслеђени још из времена пре приватизације, прековремени рад је уобичајен и радници су често приморани да покрећу судске спорове како би им он био плаћен, док су повреде на раду и истегнућа услед репетитивних послова, односно сталног понављања једне исте физичке радње, масовни и учестали. У априлу 2015, у пиротској „слободној зони” – по „Фајненшл Тајмсу” једној од 50 најбољих у свету – троје радника је погинуло док су још тројица тешко повређена у несрећи на радном месту у предузећу „Тигер Тајерс” (иначе у власништву компаније „Мишелин”), које је домаћој јавности представљано као „успешни инвестициони подухват”.

Како и суседне земље воде сличну привредну политику по питању омогућивања подстицаја страним корпорацијама, развија се регионално надметање у привлачењу инвеститора које води одобравању све већих и већих подстицаја страним корпорацијама па се све више поставља питање исплативости тих инвестиција. Управа за слободне зоне, директори „слободних зона” и директори компанија које послују у „слободним зонама” лобирају за обезбеђивање додатних подстицаја за стране компаније, истичући како такви подстицаји већ постоје у суседним земљама, па би се стране корпорације могле определити пре за њих него за Србију.(1) Читава та трка иде у корист корпорација и њиховог профита али је погубна по поштовање и заштиту радничких права. Овакву политику Владе Србије најбоље оличава рекламни спот емитован на америчком ЦНН-у, у којем се страни инвеститори отворено позивају да инвестирају у Србију, јер ће тако најлакше доћи до јефтине радне снаге. Минимална зарада у Србији одржава се на око 1 евро по радном сату и Влада Србије упорно се оглушује на синдикалне позиве да се она повећа.

С друге стране, упркос свим овим субвенцијама и подстицајима за стране корпорације, ништа их не спречава да њихово пословање у Србији не буде врло краткотрајно. Наиме, према Уредби о условима и начину привлачења страних инвестиција, компанија је у обавези да задржи своју инвестицију и одређени број запослених у истој општини само пет година по реализацији пројекта и пријему државних субвенција. Већ сад се нпр. говори о могућем одласку ФИАТ-а из Србије, уколико држава не инвестира у нови модел аутомобила који би се производио у крагујевачкој фабрици. На тај начин на државу се врши притисак да средства из буџета уложи у фабрику, али то истовремено доказује и да стране корпорације могу без препрека јефтину радну снагу и нове подстицаје и субвенције потражити у другим земљама, остављајући за собом бројне раднике без посла.

Корпоративне тужбе

Једна од најактуелнијих тема у светској јавности тренутно су преговори у вези са Трансатлантским трговинским и инвестиционим споразумом (ТТИП) између Сједињених Америчких Држава и Европске Уније. Критичари тог споразума с правом истичу погубност ИСДС одредбе (решавање спора: инвеститор против државе), која корпорацијама омогућује да од држава пред међународним арбитражним судовима наплаћују вишемилионске одштете ако се установи ма каква државна кривица за смањење њиховог профита.

Међутим, и пре ТТИП споразума, у Србији је већ на снази око 50 билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција од којих многи већ садрже ИСДС одредбу, тј. омогућавају корпорацијама да туже државу.(2) До сада је било седам таквих тужби, а у будућности их се може очекивати и много више. Егземпларна је изјава бившег директора извесне компаније која је поднела одштетни захтев од 116 милиона евра, у којој он признаје да су власници схватили да могу много више зарадити тужбом против Републике Србије, него наставком свог пословања.(3)

Пољопривредно земљиште као плен корпорација

У процесу придруживања Европској Унији постављени су и темељи корпоративног присвајања пољопривредног земљишта. Тако се у Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) између републике Србије и Европске Уније, који је на снази од септембра 2013, прописује да Србија од 2017. страним лицима и компанијама мора омогућити стицање власништва над својим пољопривредним земљиштем. Српски тајкуни су иначе у многим привредним секторима најпре приватизовали одређене индустријске гиганте, а затим их по знатно скупљој цени, и „очишћене” од бројних радника, продавали страним корпорацијама. У исти мах, приватизација пољопривредних комбината, предузећа и задруга, нарочито у Војводини као најплоднијем делу Србије, довела је до укрупњавања пољопривредног земљишта у власништву неколицине богатих земљопоседника. Постоје оправдане сумње да се на овако неповољну одредбу ССП-а пристало јер је у интересу нових власника–тајкуна да земљиште до ког су дошли приватизацијом што пре скупо продају великим светским агробизнис корпорацијама.

Поврх тога, плодно пољопривредно земљиште такође је адут којим актуелна власт настоји да привуче светске агробизнис компаније, упркос великом противљењу јавности и домаћих пољопривредних произвођача. Недавно су потписани споразуми са пољопривредним корпорацијама из Уједињених Арапских Емирата, земље која има специјалне односе са српским владајућим структурама, а затим и са немачком компанијом „Тенис”, која се бави прерадом свињског меса.

Србија на распродаји

Процес приватизације у Србији био је уско повезан са организованим криминалом, прањем новца и корупцијом. Многа предузећа, на пример, приватизована су новцем стеченим продајом наркотика, који су шефови нарко-картела хтели да провуку кроз легалне финансијске токове. Томе је увелико допринела и Агенција за приватизацију која уопште није испитивала порекло новца коришћеног у приватизацији предузећа. Отуда су предузећа купована из најразличитијих профитабилних побуда које нису имале никаве везе са одржавањем производње и очувањем радних места – понајпре због набављања атрактивних некретнина, могућности да се на њих подигне хипотека или да се касније по скупљој цени препродају страним инвеститорима. Из тих разлога је домаћа компрадорска буржоазија пружала тако снажну подршку европским интеграцијама, које су поставиле базични оквир за одвијање оваквих процеса који обезбеђују профит и локалним тајкунима и светским корпорацијама.

Србију полако преузимају светски корпоративни магнати, а њена индустрија и пољопривреда продају се под изговором да је то у најбољем интересу грађана Србије. Корпорацијама се одобравају незамисливи уступци, ослобађају се већине дажбина према држави, и уз то још финансирају да би привремено запослиле одређени број радника, без синдиката и у крајње неповољним радним условима. Од тога највећу корист имају страни инвеститори, који сутрадан могу тужити државу из ма ког разлога који им није по вољи, домаћи тајкуни, који шпекулишу са купопродајом приватизованих предузећа и обрадивог земљишта, и политички естаблишмент, који овакву распродају земље представља као мудар политички потез, и разглашава своје „успешне привредне подухвате” и по народ неповољне инвестиционе споразуме у свакој предизборној кампањи. Напоредо са тим „успесима” јавни дуг Србије повећан је на 24 милијарде евра, а силно „смањење незапослености” јасно се испоставља као само вешто „наштимована” статистика и празно слово на папиру. Сувише примера из других земаља – не рачунајући већ очигледне примере из наше – уверава нас да предвиђања изнета у овом тексту нису само катаклизмичка слутња, злослутно предсказање или глобална параноја, већ скоро извесна будућност, од које се треба врло озбиљно прибојавати, ако се нешто у српској привредној политици убрзо из темеља не промени.

(1) Детаљније о томе у Миленко Срећковић, „Корпоративни империјализам: Зоне експлоатације у Србији”, Покрет за слободу, Београд, 2015.

(2) Моје истраживање о прецизном броју билатералних споразума, које је Република Србија потписала, а у којима се налази ИСДС одредба, још увек је у току, тако да у овом тренутку не располажем прецизнијим подацима. До сада сам утврдио да је било седам корпоративних тужби против Републике Србије, а за две од њих арбитражни поступци још увек су у току.

(3) Миленко Срећковић, „Зелен(ашк)а економија”, Политика, 24.02.2016.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у српском издању листа Le Mond Diplomatiq у марту 2016.

јун 19, 2017

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment