Н

овинарство пружа „савршено покриће” за стране шпијуне при трагању за информацијама чије обелодањивање штети државним интересима, саопштио је шеф аустралијске Безбедносно-информативне агенције Данкан Луис пред аустралијском Парламентарном комисијом. Медијске организације, сматра он, не би смеле бити изузете од Закона о страном мешању, јер то обавештајним службама омогућава да се користе том рупом у закону за регрутовање новинара. Шеф аустралијске безбедности сматра да ће непријатељи аустралијске државе плански фокусирати своје шпијунске операције на експлоатисање слабости законодавства, тј. да ће њихово извођење организовати под окриљем медија. И новинари и обавештајне службе трагају за информацијама недоступним широј јавности, и ту се, према Луису, те две активности преклапају.

Према њему, новинари су непрестано изложени врбовању страних обавештајних служби, за шта као пример наводи једног економског фељтонисту (аналитичара) коме је од стране кинеског агента понуђено да се ангажује у области индустријске шпијунаже. Луис указује и на бројне друге новинаре који су пријавили сличне покушаје, и истиче да не може гарантовати да су све такве понуде биле пријављене и одбијене. Претња стране шпијунаже већа је него у време Хладног рата, закључује он.

Парламентарна комисија је такође разматрала обавезујуће регистровање страних агената у јавном регистру. Према Луису, тренутно не постоје никакве казне за страно мешање, које је, по дефиницији, ширег опсега од шпијунаже, и може подразумевати и кооптирање „утицајних и моћних аустралијских гласова” у лобирању владе, наводи Гардијан.

Од како је Русија почела да добија пропагандни рат на глобалном нивоу, западне државе и њихове обавештајне службе све отвореније признају постојање једног медијског обавештајно-пропагандног механизма којим се оне већ годинама служе. Ако се обрати пажња на медијске куће у Србији, попут Слободне Европе, Гласа Америке, Ал Џазире, Н1 и тако даље, те на садржај који оне пласирају, делује да су ту, према речима Данкана Лусиа, стране обавештајне службе своју активност организовале управо по горе поменутом рецепту медијске кампање.

Ових дана у етру се врти најава једног крајње парадоксалног и очајничког потеза Гласа Америке – видео серијала у којем Јелена Милић, као представник НАТО интереса у Србији, и Зоран Гавриловић из БИРОДИ-ја, денунцирају руску обавештајну активност под маском „Спутњика”: ни једном речју не помињући да је и сам Глас Америке у суштини страно обавештајно гласило и заступник интереса САД-а.

Гостујући у емисији „Добар, лош, зао” на шабачкој телевизији, доскорашњи директор Ал-Џазире Балкан Горан Милић изјавио је како се пристрасност медија не огледа више толико у лажном извештавању о неком догађају колико у селективности у избору тема о којима ће се извештавати. Сам одабир тема које извесни медиј форсира – и обрнуто, оних које заобилази – већ је политички став и одаје јасно пристајање уз одређене политичке и економске интересе, на рачун неких других. Управо је Ал Џазира очигледан пример такве пристрасности, са њеним нескривеним заступањем катарске сунитске агенде. Чак и кад се уредници и новинари држе чињеница, што је основна претпоставка „објективног новинарства”, извештавање је унапред устројено као простор једне политичке борбе, а не као неутрално цивилизацијско достигнуће. Ни за новинаре Н1 не би се могло рећи да пласирају „лажне вести”, али сам избор њихових тема недвосмислено одражава политичке интересе њихових власника (што је још очигледније ако знамо да је бивши директор америчке тајне службе Дејвид Петреус председник њиховог управног одбора). Исто, без изузетка, важи и за већину осталих медија; а новинарство је све непосредније повезано са радом тајних служби.

Медији више не могу сами себе да издржавају, те већина истраживачких групација зависи од пројектног финансирања, које је најмоћнији механизам за каналисање новинарског рада. Другим речима, ма колико корисних истина новинари открили о корупцији, кршењу радничких права, нетранспарентности власти итд, у крајњој линији, те информације користе се најчешће као средства за остваривање одређене политичке агенде – тј, за пласирање агенде пројектних финансијера. Многи новинари су „корисни идиоти” шпијунских агентура и сарадници у пропагандном и политичком (фактичком иако необјављеном) рату. Нема новинара „хероја” – само новинара који су свој рад ставили у службу ширих геополитичких задатака агентуре којој формално или по идеолошком опредељењу припадају.

Како изгледа новинарство обавештајних служби можемо видети на примеру медијских извештаја о стању у Србији Стефана Халпера, писаних 1999. Халпер је иначе био инфилтриран у Трампов табор од стране ФБИ-а, како би надзирао његову кампању и руски утицај на њу – а пре тога је по ангажману америчке Централно-обавештајне службе био умешан и у шпијунирање америчких председничких избора 1980, у корист Роналда Регана[1]. Исти тај Халперт је 1999. боравио у Приштини и Београду, и за америчке медије писао чланке пуне дезинформација и погрешних тумачења. У једном од њих[2], он чак помиње руске трупе које харају Београдом након НАТО бомбардовања (Да ли их је ико видео сем њега?).

Сетимо се и Мартина Фредриксона, који је признао да је био доушник шведске обавештајне службе. Фредриксон није био само новинар, већ је годинама усрдно пропагирао оштрији однос према Жилијену Асанжу, исповедао шовинистички презир према Русији и отворено заступао интересе НАТО-а. Но, пре но што су његове шпијунске афилијације обелодањене, Фредриксон је био познат као добитник награде за истраживачко новинарство – једне од оних коју поменуте медијске групације по потреби штанцују, и саме себи додељују.

Стога треба подржати закон о регистровању страних агената, односно о регистровању сваког ко прима новац из иностраних фондација – закон који постоји и у САД и у Русији. То би требало да буде саставни део транспарентности и допринос објективнијем извештавању грађана, слободи говора и критичког мишљења и квалитету медија. На тај начин, путем транспарентности токова новца било би јасно ко с правом себе назива независним новинаром а ко је можда у свом раду условљен интересима финансијера. Информисање јавности тиме би постало целовитије и објективније. На крају, на примеру власти која, услед прилива новца из иностранства и дуговања страним институцијама, своје деловање прилагођава страним интересима, најбоље можемо видети колико је финансијски елемент битан у детерминисању политичког деловања.

Миленко Срећковић

2. август 2018.

1) Детаљније о томе у тексту Глена Гринвалда: The FBI Informant Who Monitored the Trump Campaing, Stefan Halper, Oversaw a CIA Spying Operation in the 1980 Presidential Election, The Intercept, 19. мај 2018.

2) Види овде: Стефан Халперт, Back to Belgrade, The Weekly Standard, 28. јун 1999.

август 1, 2018

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment

‘Мрдалице’ из “Тајванске канасте”: Горан Марковић и Бернар Анри Леви

Бернар Анри Леви у Београду погођен је тортом а не бомбом. Његова активност, поред редовног псеудофилозофског позирања, углавном се састоји у позивању моћних држава да бомбама гађају земље које се не уклапају у геостратешке интересе империјализма. Тако је инсистирао и да грађани Савезне републике Југославије буду гађани бомбама а не тортама. Леви је припаднике организације ”Ској” назвао фашистима иако су га гађали тортом а не бомбом и показали како би једна права ”хуманитарна интервенција” могла да изгледа. Леви се диви Сартру али он сам је заправо карикатура Сартровог ангажованог интелектуалца; да је Сартр жив, и он би се, као што то ради Чомски, подсмевао Левију као агенту (маскоти) империјализма.

Тиме што је Леви у Београду погођен тортом, Београд је коначно, у складу са познатим провинцијалним вапајем и паролом, постао ”свет”. Левија су гађали тортом свеукупно најмање десет пута, углавном у Француској и Белгији, па се та европска традиција пренела напокон и на наше просторе. Иако су Левија тортом гађали бар десет пута у Европи, само су актери бацања торте у Београду проглашени фашистима а провинцијални Београд одмах се забринуо ”каква се то слика о нама шаље у свет” и осуо дрвље и камење на ове који су торту бацили. Вероватно да је управо та провинцијална жеља да се буде део света по сваку цену разлог позивања Левија да гостује у Београду, јер он долази из Париза а Париз је светска метропола, зар не!? Та провинцијална заслепљеност светлима европских престоница можда је и узрок немогућности оних који су га позвали да критички размишљају и објективно процене каквог то ”интелектуалца” позивају.

Малограђанска узбуђеност над овим догађајем изазвана зебњом од тога ”шта ће сада о нама свет да мисли” управо је једна од суштинских одлика београдске провинцијалности. Реално гледајући, одиграо се један потпуно небитан догађај. Ниједна торта која је погодила Левија у лице није га до сада натерала да престане да потпирује ратне сукобе и подржава ратове, па неће ни ова. Исто тако, озлојеђеност овим догађајем од стране домаћих интелектуалаца прављених по калупу Бернара Анри Левија (униформност и испразност мисли уз претерано глуматање и позирање), који у овом свету озбиљних патњи и проблема, не налазе озбиљније ствари над којима би се згражавали, више говори о устајалој интелектуалној атмосфери него о било чему другом што би било релевантно и за нас и за свет.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 17.05.2017.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment

Корпорације које инвестирају у Србију добијају од Владе Србије бројне подстицаје и субвенције упркос томе што оваква привредна политика има значајне негативне последице. Владина стратегија привлачења страних инвестиција увелико занемарује питање радничких и синдикалних права, акценат ставља на јефтину радну снагу, док се саме инвестиције већином показују као неизвесне, потенцијално краткорочне и погодне за подношење вишемилионских одштетних захтева против Републике Србије на основу билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција. Надметање у привлачењу страних инвестиција међу државама у региону доводи до одобравања све већих подстицаја и привилегија страним корпорацијама па се све више поставља питање њихове исплативости. Захваљујући оваквој политици и пољопривредно земљиште постаје лак плен светских агробизнис корпорација.

Подређивање привреде корпоративним интересима

У Србији су расписани нови парламентарни избори – биће одржани 24. априла – а предизборне кампање већ су у пуном јеку. Отварање нових радних места и довођење страних инвеститора опет су у средишту предизборних обећања и активности Српске напредне странке (СНС), која је још од освајања власти ову предизборну стратегију преузела од претходних владајућих коалиција. Самим тим, у наредном периоду може се поуздано очекивати повећање владиних активности на пољу преговора и потписивања споразума о доласку страних корпорација. Тај сценарио нам је већ познат из претходних предизборних кампања, које су по правилу биле праћене свечаним пресецањем врпци и масовним посетама фабричким погонима.

Покретање привреде давањем бројних подстицаја страним компанијама дефинитивне обрисе добило је још док је министар економије био Млађан Динкић, који је на тај начин обезбеђивао гласове владајућим коалицијама међу чијим партнерима је увек била и његова странка. Динкић ће у историји српског политичког живота остати упамћен по широком дијапазону политичких манипулација у циљу освајања власти – што му је полазило за руком више од једне деценије иако је био један од најомраженијих политичара у Србији, све док његова странка није остала испод цензуса на изборима 2014. Најпознатије је свакако његово празно обећање дато пред председничке изборе 2007, да ће од приватизације јавних предузећа око четири милиона грађана добити право на акције у вредности од око хиљаду евра. Међутим, уместо обећаних хиљаду евра, грађани су након избора те акције могли уновчити за у просеку мање од 50 евра. Ову безочну измишљотину Динкић је накнадно правдао својом жељом да на председничким изборима не победи Томислав Николић, данашњи председник Србије, који је у то време сматран препреком за политику придруживања Европској Унији.

Још један потез по коме ће Динкић остати упамћен јесте споразум са италијанским ФИАТ-ом, чије је потписивање темпирано на два дана пред парламентарне изборе 2008, а према којем је овај страни инвеститор преузео читаву крагујевачку аутомобилску индустрију, док је држава задржала 30 посто власништва. Бројни слични аранжмани са страним корпорацијама, на које се власт горљиво позива у доба предизборне трке не би ли нас подсетила да се свим силама бори против незапослености, већ имају бројне негативне последице – о којима ће бити речи у овом тексту – а гледано на дуже стазе може се назрети и сијасет других.

Кренимо редом. Министарство економије већ годинама одобрава страним корпорацијама огромне подстицаје како би започеле своје пословање и запослиле одређени број радника у Србији. Ти подстицаји могу бити финансијски (у виду новчаних субвенција по сваком отвореном радном месту и подстицајних кредита), фискални (ослобођење од царине и умањење пореских обавеза) и индиректни (обезбеђивање земљишта и инфраструктуре по ценама повољнијим од тржишних). Износи новчаних субвенција које се исплаћују страним компанијама по сваком радном месту крећу се у просеку од 3 до 10 хиљада евра у зависности од висине инвестиција, а једна од скорашњих субвенција износи чак око 28 хиљада евра по радном месту.

У склопу овакве политике, дошло је и до процвата „слободних зона”, територија појединих општина у Србији где је концентрисан већи број страних и домаћих предузећа, производних и услужних, којима је поред поменутих подстицаја омогућен и бесцарински увоз и извоз, ослобођење од царине, ПДВ-а и других дажбина на увоз репроматеријала, опреме, машина и грађевинског материјала, потпуно ослобођење од пореза на додату вредност и ослобођење од накнаде за уређење градског грађевинског земљишта, као и накнаде за таксе и трошкове општинске управе, издавање документације, прикључење на инфраструктурне мреже, итд.

„Слободне зоне” (званичан назив Министарства економије), у свету познате и као „специјалне економске зоне”, тренутно постоје у 14 општина у Србији, али у току је формирање бар још три нове, у Обреновцу и Београду, и још једне у Крагујевцу. Прве две „слободне зоне” настале су још 1998. у Пироту и Суботици, док су све остале оформљене после 2005. У њима је 2014. пословало 262 предузећа, од чега 98 страних и 164 домаћих, 47 производних и 215 услужних, а од производних 31 у страном и 16 у домаћем власништву. Према подацима из 2014, у свим тим предузећима посао је нашло укупно 19.255 радника.

Иако је њихово званично оправдање да привлаче стране инвеститоре и повећавају запосленост, у већем броју случајева „привучени” страни инвеститори већ су пословали у Србији а затим накнадно одлучили да у сарадњи са властима формирају сопствену „слободну зону” и пословање наставе у повољнијем режиму. Тако су међу оснивачима привредних друштава за управљање „слободним зонама” и словеначка „Колпа” са 90% власничког учешћа („слободна зона” у Зрењанину), белгијски „Метецх” са 30% („слободна зона” у Смедереву), словеначки „Импол Севал” са 33% („слободна зона” у Ужицу), као и италијански „Фиат” са 100% („слободна зона” у Крагујевцу). Самим тим, и раст запослености у „слободним зонама” није само последица доласка нових инвеститора, већ и статистички ефекат повећања броја „слободних зона” тако да обухвате већ постојеће произвођаче, који су и пре њиховог оснивања запошљавали приближно исти број радника. 19.255 запослених у 262 предузећа која послују у режиму „слободне зоне” чини само 1,13% укупног броја запослених – што је ништавно у поређењу са нпр. крагујевачком „Заставом”, која је својевремено сама запошљавала и до 35 хиљада радника.

Зараде у овим предузећима вишеструко су мање него у њиховим матичним земљама, синдиката највећим делом има само у приватизованим државним предузећима, у којима су синдикати наслеђени још из времена пре приватизације, прековремени рад је уобичајен и радници су често приморани да покрећу судске спорове како би им он био плаћен, док су повреде на раду и истегнућа услед репетитивних послова, односно сталног понављања једне исте физичке радње, масовни и учестали. У априлу 2015, у пиротској „слободној зони” – по „Фајненшл Тајмсу” једној од 50 најбољих у свету – троје радника је погинуло док су још тројица тешко повређена у несрећи на радном месту у предузећу „Тигер Тајерс” (иначе у власништву компаније „Мишелин”), које је домаћој јавности представљано као „успешни инвестициони подухват”.

Како и суседне земље воде сличну привредну политику по питању омогућивања подстицаја страним корпорацијама, развија се регионално надметање у привлачењу инвеститора које води одобравању све већих и већих подстицаја страним корпорацијама па се све више поставља питање исплативости тих инвестиција. Управа за слободне зоне, директори „слободних зона” и директори компанија које послују у „слободним зонама” лобирају за обезбеђивање додатних подстицаја за стране компаније, истичући како такви подстицаји већ постоје у суседним земљама, па би се стране корпорације могле определити пре за њих него за Србију.(1) Читава та трка иде у корист корпорација и њиховог профита али је погубна по поштовање и заштиту радничких права. Овакву политику Владе Србије најбоље оличава рекламни спот емитован на америчком ЦНН-у, у којем се страни инвеститори отворено позивају да инвестирају у Србију, јер ће тако најлакше доћи до јефтине радне снаге. Минимална зарада у Србији одржава се на око 1 евро по радном сату и Влада Србије упорно се оглушује на синдикалне позиве да се она повећа.

С друге стране, упркос свим овим субвенцијама и подстицајима за стране корпорације, ништа их не спречава да њихово пословање у Србији не буде врло краткотрајно. Наиме, према Уредби о условима и начину привлачења страних инвестиција, компанија је у обавези да задржи своју инвестицију и одређени број запослених у истој општини само пет година по реализацији пројекта и пријему државних субвенција. Већ сад се нпр. говори о могућем одласку ФИАТ-а из Србије, уколико држава не инвестира у нови модел аутомобила који би се производио у крагујевачкој фабрици. На тај начин на државу се врши притисак да средства из буџета уложи у фабрику, али то истовремено доказује и да стране корпорације могу без препрека јефтину радну снагу и нове подстицаје и субвенције потражити у другим земљама, остављајући за собом бројне раднике без посла.

Корпоративне тужбе

Једна од најактуелнијих тема у светској јавности тренутно су преговори у вези са Трансатлантским трговинским и инвестиционим споразумом (ТТИП) између Сједињених Америчких Држава и Европске Уније. Критичари тог споразума с правом истичу погубност ИСДС одредбе (решавање спора: инвеститор против државе), која корпорацијама омогућује да од држава пред међународним арбитражним судовима наплаћују вишемилионске одштете ако се установи ма каква државна кривица за смањење њиховог профита.

Међутим, и пре ТТИП споразума, у Србији је већ на снази око 50 билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција од којих многи већ садрже ИСДС одредбу, тј. омогућавају корпорацијама да туже државу.(2) До сада је било седам таквих тужби, а у будућности их се може очекивати и много више. Егземпларна је изјава бившег директора извесне компаније која је поднела одштетни захтев од 116 милиона евра, у којој он признаје да су власници схватили да могу много више зарадити тужбом против Републике Србије, него наставком свог пословања.(3)

Пољопривредно земљиште као плен корпорација

У процесу придруживања Европској Унији постављени су и темељи корпоративног присвајања пољопривредног земљишта. Тако се у Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) између републике Србије и Европске Уније, који је на снази од септембра 2013, прописује да Србија од 2017. страним лицима и компанијама мора омогућити стицање власништва над својим пољопривредним земљиштем. Српски тајкуни су иначе у многим привредним секторима најпре приватизовали одређене индустријске гиганте, а затим их по знатно скупљој цени, и „очишћене” од бројних радника, продавали страним корпорацијама. У исти мах, приватизација пољопривредних комбината, предузећа и задруга, нарочито у Војводини као најплоднијем делу Србије, довела је до укрупњавања пољопривредног земљишта у власништву неколицине богатих земљопоседника. Постоје оправдане сумње да се на овако неповољну одредбу ССП-а пристало јер је у интересу нових власника–тајкуна да земљиште до ког су дошли приватизацијом што пре скупо продају великим светским агробизнис корпорацијама.

Поврх тога, плодно пољопривредно земљиште такође је адут којим актуелна власт настоји да привуче светске агробизнис компаније, упркос великом противљењу јавности и домаћих пољопривредних произвођача. Недавно су потписани споразуми са пољопривредним корпорацијама из Уједињених Арапских Емирата, земље која има специјалне односе са српским владајућим структурама, а затим и са немачком компанијом „Тенис”, која се бави прерадом свињског меса.

Србија на распродаји

Процес приватизације у Србији био је уско повезан са организованим криминалом, прањем новца и корупцијом. Многа предузећа, на пример, приватизована су новцем стеченим продајом наркотика, који су шефови нарко-картела хтели да провуку кроз легалне финансијске токове. Томе је увелико допринела и Агенција за приватизацију која уопште није испитивала порекло новца коришћеног у приватизацији предузећа. Отуда су предузећа купована из најразличитијих профитабилних побуда које нису имале никаве везе са одржавањем производње и очувањем радних места – понајпре због набављања атрактивних некретнина, могућности да се на њих подигне хипотека или да се касније по скупљој цени препродају страним инвеститорима. Из тих разлога је домаћа компрадорска буржоазија пружала тако снажну подршку европским интеграцијама, које су поставиле базични оквир за одвијање оваквих процеса који обезбеђују профит и локалним тајкунима и светским корпорацијама.

Србију полако преузимају светски корпоративни магнати, а њена индустрија и пољопривреда продају се под изговором да је то у најбољем интересу грађана Србије. Корпорацијама се одобравају незамисливи уступци, ослобађају се већине дажбина према држави, и уз то још финансирају да би привремено запослиле одређени број радника, без синдиката и у крајње неповољним радним условима. Од тога највећу корист имају страни инвеститори, који сутрадан могу тужити државу из ма ког разлога који им није по вољи, домаћи тајкуни, који шпекулишу са купопродајом приватизованих предузећа и обрадивог земљишта, и политички естаблишмент, који овакву распродају земље представља као мудар политички потез, и разглашава своје „успешне привредне подухвате” и по народ неповољне инвестиционе споразуме у свакој предизборној кампањи. Напоредо са тим „успесима” јавни дуг Србије повећан је на 24 милијарде евра, а силно „смањење незапослености” јасно се испоставља као само вешто „наштимована” статистика и празно слово на папиру. Сувише примера из других земаља – не рачунајући већ очигледне примере из наше – уверава нас да предвиђања изнета у овом тексту нису само катаклизмичка слутња, злослутно предсказање или глобална параноја, већ скоро извесна будућност, од које се треба врло озбиљно прибојавати, ако се нешто у српској привредној политици убрзо из темеља не промени.

(1) Детаљније о томе у Миленко Срећковић, „Корпоративни империјализам: Зоне експлоатације у Србији”, Покрет за слободу, Београд, 2015.

(2) Моје истраживање о прецизном броју билатералних споразума, које је Република Србија потписала, а у којима се налази ИСДС одредба, још увек је у току, тако да у овом тренутку не располажем прецизнијим подацима. До сада сам утврдио да је било седам корпоративних тужби против Републике Србије, а за две од њих арбитражни поступци још увек су у току.

(3) Миленко Срећковић, „Зелен(ашк)а економија”, Политика, 24.02.2016.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у српском издању листа Le Mond Diplomatiq у марту 2016.

јун 19, 2017

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment