1) Вучић се не понаша као председник већ као патетична радио Милева која оговара, мрзи, друге унижава а себе уздиже, хистерише и умишља да је историјска личност. На његовом примеру можемо видети одвратност неких од најнижих људских слабости. Он данас мисли, говори и ради једно а сутра говори, мисли и ради нешто сасвим друго – и за то умишља да је нека јединствена државничка политика. Мисли да ће остати упамћен као историјска политичка личност, нада се Нобеловој награди за мир, да ће га Путин одликовати, да ће имати европску политичку каријеру али све је то јадно да јадније не може бити. Јадно као Вучићевић. И глупо је – толико глупо да те и глупи Kлинтон тапше по рамену да би те утешио због тога што си толико глуп и што говориш такве глупости а хтео си да кажеш нешто паметно.

“шунтавило“…

Сетимо се само Вучићевог одговора на питање водитеља РТС-а зашто је подржао Хилари Kлинтон на изборима. То је, према његовим речима, урадио зато што је паметан и зато што ће Хилари да победи на изборима. Ствари по питању његове памети ипак не стоје баш најбоље. Вучић чак није ни довољно интелигентан да престане тако да се понаша, глупост је јача од њега и увек га надвлада. Kолико пута је вербализовао да је свестан да нешто не треба да каже а затим је то рекао. На пример, да перачи прозора у Америци гину на сваких десет секунди и сличне глупости.

2) Вучић је и страни плаћеник и домаћи издајник. Ма колико Вучићеви патетични полтрони из Информера и Српског Телеграфа покушавали да друге оптуже како се понашају непатриотски и раде за туђе интересе – не кажем да тако нешто не може често бити тачно, јер Србија је у свим ешалонима власти и друштва избушена од страних обавештајних служби – сам Вучић је жељан да служи страним интересима, да му странци пренесу део своје моћи и ”величине”. Вучић је типичан опортуниста од каријере који је покоран према онима који су изнад њега а прекоран према онима који су испод њега. Моћнима се додворава а сиротињу презире и прекорева је што је лења, необразована и немоћна. Он је провинцијални паланчанин који се хвали са славним личностима са којима се окрзнуо у пролазу и са свим оним бизарним белосветским политичарима са којима се сусрео и сликао.

3) Вучић Србију гура ка грађанском рату. На крају ће нас његова политика довести до тога да се међусобно поубијамо. Овај разлог за Вучићев одлазак са власти је свакако најважнији. Он је поделио Србију на подобне који су привилеговани, којима се свакакви корупционашки послови намештају и неподобне за које нема мрвица са стола и који једва састављају крај са крајем. Ове последње прогањају извршитељи, избацују их на улицу, мотају каблове за 20 хиљада који нису довољни ни рачуни да се плате, и понижени су на сваком кораку. Ови први – привилеговани – могу да оснују фирму непосредно пред општински конкурс, да добију вишемилионске суме да би објавили 10 вести на неком сајту а затим да угасе фирму и нестану с новцем. Сетимо се оних младих и безобразних људи који по страначком задатку одлазе на састанке опозиције и покушавају да испровоцирају сукоб на ретко виђен одвратан, тужан, трагикомичан начин. Таквом политиком Вучић провоцира насиље и сукобе у којима су раскрвављење главе за њега само ’’мање телесне повреде’’.

4) Зато што релативизује патњу народа и на све могуће начине оправдава грешке власти.

Није толики проблем у томе што је Вучић тако глупо изјавио да перачи прозора у Америци гину сваких 10 секунди. Проблем је у томе што је он такву лажну информацију употребио да би оправдао и релативизовао погибију радника на грађевини Belgrade Waterfront. Озбиљан председник би рекао: ’Хајде људи да видимо како да нам се овако нешто више никад не дешава, како да повећамо ниво безбедности на раду, како да заштитимо животе радника који ризикују свој живот за бедну плату’. Али не, његов иницијални порив је да релативизује и реинтепретира проблем на начин који неку будалу треба да убеди да проблем уствари не постоји. Сетимо се како је Вучић, називајући је ’’лудом бабом’’, омаловажавао госпођу која је убила мафијаша који ју је малтретирао представљајући се као ’’инвеститор’’. Сетимо се и како је лагао да труднице у Немачкој почињу да раде два месеца након порођаја.

5) Зато што лаже да се у Србији добро живи иако је очигледно да то није истина.

6) Зато што толерише пљачку и не стаје на пут лоповлуку који спроводе политиканти из његових редова.

7) Зато што дозвољава да људи буду истерани из својих станова, да извршитељски преваранти ситне дугове наплаћују у милионским износима, зато што продаје земљу странцима за будзашто, зато што је неспособан да организује друштво на начин да нам лекари, занатлије, стручњаци и млади не одлазе у иностранство да би побегли од очаја у којем се налазе.

8) Због очигледне пљачке народних пара од којих је купљен Kоперникус за 200 милиона, да би с тим парама за 180 милиона биле купљење 2 телевизије и један портал. Ово је једна толико очигледна и безобзирна пљачка да мора довести до краја владавине лопова који су је тако безобзирно спровели. Многима је та цифра незамислива али те паре уложене у озбиљне друштвене пројекте значајно би унапредили животе многих људи. Овако, бачене су зарад страначких обрачуна и медијске контроле.

9) Зато што није дао оставку на место председника политичке партије када је постао председник Србије, као што је то урадио Томислав Николић, већ нас је вратио у стање налик на период владавине Бориса Тадића током које је Тадић контролисао сваки сегмент друштвеног живота као што то данас Вучић ради.

10) Зато што је неиспаван. Човек који не спава довољно не може да одлучује разумно и прибрано. Да ли бисте хтели да вас у ауту вози неиспаван човек? Нека оде с власти па нек остаје будан целу ноћ и цео дан.

Миленко Срећковић

10. децембар 2018.

 

Миленко Срећковић је независни аутор и публициста, тренутно запослен као програмер. Оснивач је Спектрум кооперативе и председник организације Покрет за слободу. Писао је колумне за лист „Политика” у периоду 2013-2017. године и предавао мастер курс „Aлтернативне економије” на Факултету за медије и комуникације 2017-2018. године. Објавио је књигу „Корпоративни империјализам: Зоне експлоатације у Србији” (2015) и збирку публицистичких радова „Свако заслужује спас” (2015). Аутор је документарног филма: Just a Witness (2016). Дипломирани је филолог Опште књижевности и теорије књижевности и електротехничар рачунара. Рођен у селу Велико Крчмаре у општини Рача крагујевачка.

 

Препоручени текстови:

Анти-империјалистички разлози за непризнавање независности Косова

Новинарство и обавештајне службе

децембар 10, 2018

Posted In: cirilica

Leave a Comment

Н

овинарство пружа „савршено покриће” за стране шпијуне при трагању за информацијама чије обелодањивање штети државним интересима, саопштио је шеф аустралијске Безбедносно-информативне агенције Данкан Луис пред аустралијском Парламентарном комисијом. Медијске организације, сматра он, не би смеле бити изузете од Закона о страном мешању, јер то обавештајним службама омогућава да се користе том рупом у закону за регрутовање новинара. Шеф аустралијске безбедности сматра да ће непријатељи аустралијске државе плански фокусирати своје шпијунске операције на експлоатисање слабости законодавства, тј. да ће њихово извођење организовати под окриљем медија. И новинари и обавештајне службе трагају за информацијама недоступним широј јавности, и ту се, према Луису, те две активности преклапају.

Према њему, новинари су непрестано изложени врбовању страних обавештајних служби, за шта као пример наводи једног економског фељтонисту (аналитичара) коме је од стране кинеског агента понуђено да се ангажује у области индустријске шпијунаже. Луис указује и на бројне друге новинаре који су пријавили сличне покушаје, и истиче да не може гарантовати да су све такве понуде биле пријављене и одбијене. Претња стране шпијунаже већа је него у време Хладног рата, закључује он.

Парламентарна комисија је такође разматрала обавезујуће регистровање страних агената у јавном регистру. Према Луису, тренутно не постоје никакве казне за страно мешање, које је, по дефиницији, ширег опсега од шпијунаже, и може подразумевати и кооптирање „утицајних и моћних аустралијских гласова” у лобирању владе, наводи Гардијан.

Од како је Русија почела да добија пропагандни рат на глобалном нивоу, западне државе и њихове обавештајне службе све отвореније признају постојање једног медијског обавештајно-пропагандног механизма којим се оне већ годинама служе. Ако се обрати пажња на медијске куће у Србији, попут Слободне Европе, Гласа Америке, Ал Џазире, Н1 и тако даље, те на садржај који оне пласирају, делује да су ту, према речима Данкана Лусиа, стране обавештајне службе своју активност организовале управо по горе поменутом рецепту медијске кампање.

Ових дана у етру се врти најава једног крајње парадоксалног и очајничког потеза Гласа Америке – видео серијала у којем Јелена Милић, као представник НАТО интереса у Србији, и Зоран Гавриловић из БИРОДИ-ја, денунцирају руску обавештајну активност под маском „Спутњика”: ни једном речју не помињући да је и сам Глас Америке у суштини страно обавештајно гласило и заступник интереса САД-а.

Гостујући у емисији „Добар, лош, зао” на шабачкој телевизији, доскорашњи директор Ал-Џазире Балкан Горан Милић изјавио је како се пристрасност медија не огледа више толико у лажном извештавању о неком догађају колико у селективности у избору тема о којима ће се извештавати. Сам одабир тема које извесни медиј форсира – и обрнуто, оних које заобилази – већ је политички став и одаје јасно пристајање уз одређене политичке и економске интересе, на рачун неких других. Управо је Ал Џазира очигледан пример такве пристрасности, са њеним нескривеним заступањем катарске сунитске агенде. Чак и кад се уредници и новинари држе чињеница, што је основна претпоставка „објективног новинарства”, извештавање је унапред устројено као простор једне политичке борбе, а не као неутрално цивилизацијско достигнуће. Ни за новинаре Н1 не би се могло рећи да пласирају „лажне вести”, али сам избор њихових тема недвосмислено одражава политичке интересе њихових власника (што је још очигледније ако знамо да је бивши директор америчке тајне службе Дејвид Петреус председник њиховог управног одбора). Исто, без изузетка, важи и за већину осталих медија; а новинарство је све непосредније повезано са радом тајних служби.

Медији више не могу сами себе да издржавају, те већина истраживачких групација зависи од пројектног финансирања, које је најмоћнији механизам за каналисање новинарског рада. Другим речима, ма колико корисних истина новинари открили о корупцији, кршењу радничких права, нетранспарентности власти итд, у крајњој линији, те информације користе се најчешће као средства за остваривање одређене политичке агенде – тј, за пласирање агенде пројектних финансијера. Многи новинари су „корисни идиоти” шпијунских агентура и сарадници у пропагандном и политичком (фактичком иако необјављеном) рату. Нема новинара „хероја” – само новинара који су свој рад ставили у службу ширих геополитичких задатака агентуре којој формално или по идеолошком опредељењу припадају.

Како изгледа новинарство обавештајних служби можемо видети на примеру медијских извештаја о стању у Србији Стефана Халпера, писаних 1999. Халпер је иначе био инфилтриран у Трампов табор од стране ФБИ-а, како би надзирао његову кампању и руски утицај на њу – а пре тога је по ангажману америчке Централно-обавештајне службе био умешан и у шпијунирање америчких председничких избора 1980, у корист Роналда Регана[1]. Исти тај Халперт је 1999. боравио у Приштини и Београду, и за америчке медије писао чланке пуне дезинформација и погрешних тумачења. У једном од њих[2], он чак помиње руске трупе које харају Београдом након НАТО бомбардовања (Да ли их је ико видео сем њега?).

Сетимо се и Мартина Фредриксона, који је признао да је био доушник шведске обавештајне службе. Фредриксон није био само новинар, већ је годинама усрдно пропагирао оштрији однос према Жилијену Асанжу, исповедао шовинистички презир према Русији и отворено заступао интересе НАТО-а. Но, пре но што су његове шпијунске афилијације обелодањене, Фредриксон је био познат као добитник награде за истраживачко новинарство – једне од оних коју поменуте медијске групације по потреби штанцују, и саме себи додељују.

Стога треба подржати закон о регистровању страних агената, односно о регистровању сваког ко прима новац из иностраних фондација – закон који постоји и у САД и у Русији. То би требало да буде саставни део транспарентности и допринос објективнијем извештавању грађана, слободи говора и критичког мишљења и квалитету медија. На тај начин, путем транспарентности токова новца било би јасно ко с правом себе назива независним новинаром а ко је можда у свом раду условљен интересима финансијера. Информисање јавности тиме би постало целовитије и објективније. На крају, на примеру власти која, услед прилива новца из иностранства и дуговања страним институцијама, своје деловање прилагођава страним интересима, најбоље можемо видети колико је финансијски елемент битан у детерминисању политичког деловања.

Миленко Срећковић

2. август 2018.

1) Детаљније о томе у тексту Глена Гринвалда: The FBI Informant Who Monitored the Trump Campaing, Stefan Halper, Oversaw a CIA Spying Operation in the 1980 Presidential Election, The Intercept, 19. мај 2018.

2) Види овде: Стефан Халперт, Back to Belgrade, The Weekly Standard, 28. јун 1999.

август 1, 2018

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment

Признање независности Косова био би последњи чин капитулације пред империјалистичким режимом и његовим колаборационистима.

Сцена из играног филма Résolution 819 (2008)

Замислимо ситуацију у којој Сједињене Америчке Државе у сарадњи са сиријским ’’побуњеницима’’ окупирају одређени део Сирије, постављају своју војну базу, и неколико година касније захтевају да међународна заједница призна државност тог дела територије. Свака евентуална подршка таквом подухвату била би само непосредна подршка империјализму – ништа више. Без обзира на опсег страдања која су сиријски ’’побуњеници’’ претрпели под Асадовим режимом (а која су под великим знаком питања, имајући у виду добро познати дисидентски манир обмањивања и преувеличавања у циљу манипулације глобалног јавног мњења и измамљивања западних привилегија) то их не амнестира од њихове квислиншке улоге и сарадње са окупатором. Исти је случај и са УЧК-ом. Колико год страдања њихове присталице претрпеле под Милошевићевим режимом, улога УЧК-а је искључиво терористичка, сецесионистичка и окупаторска. При крају Другог светског рата, такви колаборационисти најпре добијају општу амнестију од стране партизана – а кад су упркос томе наставили с борбом, вођени истим безрезервним национализмом (учешћем у тзв. Дреничкој контрареволуцији), партизани су их побили у размерама неупоредиво већим од броја Албанаца погубљених у време Милошевића. Након деценија либералног агитовања оно што се називало ’’контрареволуцијом на Косову’’ преименовано је у ’’борбу за људска права’’. Често се чује аргумент да је етничко чишћење које су албански екстремисти спровели након 1999. године оправдано репресијом коју су трпели под Милошевићом влашћу. Истина је да се етничко насиље које организују албански екстремисти у континуитету одржава још од Другог светског рата. Др Мухамед Кешетовић, учесник НОБ-а и послератни високи партијски функционер у Грачаници, у својој књизи ’’Драма на Косову’’ (1988) даје детаљан опис масовног насиља које су након Другог светског рата вршили албански екстремисти, па тако бележи и:

’’Учесници дреничке контрареволуције (1944-45) и они Албанци који су отворено или притајено били на њеној страни, само су промијенили метод агресије. Насилно исељавање је настављено, сада у новим условима који су онемогућавали најбруталније, али зато не и перфидне методе дјеловања. У том арсеналу притисака и безобзирности нарочито се истичу бесправна жетва сазријелих усјева, паљевине, искључивање струје и воде, спречавање и недозвољавање наводњавања обрадивих површина, забрањивање напасања стоке у планинама. У ескалацији таквих метода и притисака на присилно исељавање, боље рећи протјеривање, слиједећи корак су: уцјене, затим пријетње, премлаћивање, а онда силовање и убиства. Све то допуњавано је атацима на верска и национална осјећања као што су: скрнављење цркава, манастира и споменика јунацима из протекла два свјетска рата, рушење надгробних споменика и скрнављење гробова, насртања на манастирска имања. Слиједећи корак који је допуњавао замисао о стварању неподношљиве атмосфере, као метода насилног протјеривања незамисливог у условима мира и правног поретка једне цивилизоване земље, био је психолошка тиранија у ширењу непријатељства и мржње. То се огледало у ширењу парола као што су: ‘Побијмо гадове’, ‘Срби идите с Косова’, ‘Вјешајмо шкие’, ‘Доље српски уљези’. Организоване су хајке на љекаре и друге стручњаке српске и црногорске националности и слично.’’

Албански екстремизам, сепаратизам и националистичке активности у свим народима потпомагани су с циљем разбијања Југославије. Након Другог светског рата албански екстремисти заједно са усташком емиграцијом заједничким снагама боре се против Југославије, објављују заједничке публикације, међусобно се потпомажу, имају заједничке финансијере[1]. Преувеличавање режимске репресије прибавља им подршку и привилегије од стране антикомунистичког Запада. Приповедач романа “Милијардер” Ветона Суроиа каже да су батине које су добили од српске полиције нешто најбоље што им се догодило јер су позивајући се на њих добили петогодишњи азил у Канади што им је помогло да знатно унапреде свој животни стандард[2].

Албанци јесу претрпели значајну репресију у време Балканских ратова (о чему сведочи Димитрије Туцовић), као и у првој и другој Југославији, и мањинска права им јесу била угрожена. Међутим, њихова права и животни стандард на сиромашном Косову након Другог светског рата били су неупоредиво бољи од стандарда Албанаца у самој Албанији, у истом периоду, под влашћу Енвера Хоџе. Сем тога, упркос уживању широке аутономије, прописане Уставом из ’74, албански екстремисти и даље настављају са спровођењем етнички мотивисаног насиља над не-албанским живљем. А то насиље, уместо санкција и кривичног гоњења, пратило је масовно заташкавање од стране званичних институција, будући да су и судство и органи реда били под контролом албанских националистичких интереса (врло слично данашњој ситуацији на Косову и Метохији). Шта више, албански сепаратизам здушно су подстицали и националисти у редовима хрватског и словеначког руководства (довољно је погледати видео записе ’’хињене’’ забринутости Стипета Месића за права Албанаца на КиМ, са седница Председништва СФРЈ).

Сам Милошевићев национализам настао је као једна опортуна реакција на поменута дешавања на Косову. Но, Западу је он заправо био већа сметња као ’’последњи комунистички диктатор у Европи’’, него као националиста. Антиимперијалистичка ароганција генерала ЈНА, заснована на наслеђу бруталног кажњавања петоколонаша на крају Другог светског рата, попут оних у Блајбургу и Дреници, а најизразитије оличена у мачизму генерала Ратка Младића, својом непослушношћу притом додатно провоцира бес западне војне машинерије. Било би, наравно, бесмислено тврдити да је било невиних страна у сукобима у бившој Југославији; недужни цивили свих националности страдали су у хаосу и зверствима грађанског рата. Али Запад, након Нирнберга, никад у суштини није престао да фабрикује нове Хитлере – било да је реч о Балкану, или о Блиском Истоку – па је, сходно томе, и Милошевић морао бити демонизован у много већој мери него подједнако “мрачни” Изетбеговић и Туђман. Колико уопште људи данас зна да се прво етничко чишћење, на почетку распада СФРЈ, одиграло у Словенији, као перјаници антикомунистичке борбе за демократију?

Признавање независности Косова последњи је чин капитулације пред интересима западног империјализма који су на овим просторима остваривани помоћу војних интервенција и неолибералне политике[3]. Сем тога, признање независности Косова увреда је за све жртве НАТО бомбардовања и терористичких напада, за све оне који су се са оружјем у рукама борили против највеће војне силе и 22 државе које су јој асистирале у нападу на Југославију, увреда за све оне Србе, Албанце, Бошњаке, Турке, Роме, Ашкалије и Горанце који су побијени, шиканирани и протерани само зато што су били против терористичке УЧК.

Признавање независности Косова уступак је национал-шовинистичким тежњама које су се привремено реализовале само током фашистичке окупације у Другом светском рату (када су територије Косова и Метохије, Албаније, као и делова Македоније и Црне Горе биле стављене под јурисдикцију албанске квислиншке владе).

Право на самоопредељење као елемент лењинистичке политике показало се као њен највећи историјски промашај. Роза Луксембург је најсмисленије критиковала те бесмислене покушаје да се обећавањем државне независности придобију савезници за револуцију међу народима који су живели на територији Русије. У суштини, та стратегија своди се на повлађивање буржујским национал-романтичарским сентиментима. Право на самоопредељење још је бесмисленије у случају где албански народ већ има своју државу, па би признање њиховог права на самоопредељење једино могло да дође у пакету са признањем права Републике Српске да се отцепи од Босне. То право ’’корисни идиоти’’ империјализма одобравају албанском народу, али не и српском – јер њихова залагања не почивају ни на каквим принципима, сем на лобистичком задатку да потпомогну империјалистичку агенду. Оснивач курдске радничке партије Абдулах Оџалан, под утицајем дела анархисте Мареја Букчина, модификовао је свој иницијални захтев за стварањем курдске државе у захтев за широком аутономијом у складу са Букчиновим идејама о комуналном анархизму. У складу са тим идејама аутономију треба да добију грађани на пример Призрена али и грађани српских општина на КиМ, као и генерално становници сваке мање заједнице. Ако право на самоопредељење подразумева да фанатизована маса етнички очисти све оне који сметају великоалбанским циљевима – а у садашњим условима то би био највероватнији исход самоопредељења – свако ко га промовише и подржава је саучесник у насиљу.

Признање независности Косова био би чин несолидарности са садашњим и будућим државама-жртвама империјалистичких војних интервенција, које су по својим методама и циљевима само наставак НАТО бомбардовања Југославије.

Признање независности Косова била би издаја оних држава које се противе независности Косова из анти-империјалистичких разлога. Издаја Палестине, Кубе, Венецуеле, Боливије, Еквадора, Либана, Сирије, Непала, Никарагве, Вијетнама, Конга, Грчке. Оставимо по страни њихове актуелне идеологије, колико су те земље социјалистичке или капиталистичке, диктаторске или демократске – оне су пре свега већ годинама жртве империјалистичке политике, што им даје јединствену перспективу за исправно разумевање конфликта на Косову и исправан став према њему: према читавом западном војно-пропагандном механизму, ‘хуманитарно-демократској’ реторици, игнорисању међународног права, и закулисним стратегијама и интересима чији смо заједнички сведоци. Међусобно разумевање и подршка држава које су сметња империјализму једино је што би још могло успоставити баланс снага, и тако допринети окончању доминације америчког војно-индустријског комплекса. Сирија, Либија, Ирак, Авганистан, Иран, Либан и друге државе мета су војних интервенција каква је била и НАТО бомбардовање Југославије: из сличних разлога, који немају никакве везе са људским правима – што је више него јасно и онима који су имали ту несрећу да њихова права послуже као изговор за америчке и НАТО интервенције, и онима од којих су та права требало да буду ‘заштићена’.

Признање независности Косова је поткопавање институције Уједињених нација (Резолуција 1244 УН Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет).

Сједињене Америчке Државе већ деценијама упорно раде на јачању свог положаја који би им гарантовао унилатерално одлучивање о свим питањима од економског и геостратешког интереса, а нарочито оним која изискују одговарајуће војне интервенције. Према Ноаму Чомском, оваква политика САД-а највећи је показатељ њеног империјализма. Сетићемо се да је и само НАТО бомбардовање Југославије спроведено без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Наметање САД-а да у улози светског полицајца прекраја државе и границе по свом нахођењу главни је разлог за хаос који влада на Блиском Истоку, а самим тим и за мигрантску кризу. Признање независности Косова капитулација је пред њиховом политичком агендом, наметнутом пуком силом, без икаквог обазирања на легитимне међународне институције.

Миленко Срећковић

13. јул 2018.

  1. Др Мухамед Кешетовић, Драма на Косову, Научна књига, 1988.
  2. О привилегијама антикомунистичких дисидената и уметника писала је доста Францес Стонор Саундерс, британска историчарка, у својој књизи: Хладни рад у култури – ЦИА у свету уметности (2006).
  3. Пропагандне активности у интервенционистичкој политици представљају толико важан део да се манифестују чак и у историографским радовима као што је то случај са књигама о Босни и Косову британског историчара Ноела Малколма. У тим радовима водећа, кривотворена и једнострана, интерпретација треба да послужи легитимацији империјалистичке интервенције. Непостојање критичке свести у либералним НВО круговима доводи до тога да се оваква обавештајно-пропагандна штива користе као аргументи у прилог признавања независности Косова.

јул 13, 2018

Posted In: cirilica

Leave a Comment

Ноам Чомски
Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution, PM Press, 2018.
Н

едавно објављивање књиге сабраних текстова Ноама Чомског о Југославији изазвало је талас негодовања на друштвеним мрежама међу заступницима милитарног, ”хуманитарног” интервенционизма. Катастрофалне империјалистичке војне интервенције у Ираку, Либији и Сирији потпуно су демаскирале реторику људскоправашких војних агресија и показале да оне само доводе до општег колапса и трагедије за обичне грађане. Последње уточиште које је остало заступницима војних интервенција је њихова митолошка, холивудска интерпретација догађаја у Југославији где лоши момци (bad guys) Срби могу бити заустављени само НАТО бомбардовањем. Најчешће се рат у Босни употребљава као аргумент у прилог војних интервенција на Блиском Истоку а поклич ”Никад више Сребреница” постао је ратнохушкачки поклич америчке војне и обавештајне пропагандне медијске машинерије.

Отуда је Чомскијева анализа улоге Немачке у покретању рата у Хрватској и улога Сједињених Америчких Држава у покретању рата у Босни стални трн у оку империјалистичких агентура – оних које у Ираку проналазе непостојеће оружје за масовно уништење а у Сирији лажирају нападе хемијским наоружањем. Лицемерство присутно у западњачким медијима огледа се у непрестаном згражавању над злочинима који су се десили у рату, жалопојкама што НАТО није агресивније деловао на њиховом спречавању, али никада се не говори о непрестаној империјалистичкој подршци ратоборним националистима и сепаратистима на свим странама – Алији Изетбеговићу, муслиманском фундаменталисти који је у Југославији почетком осамдесетих робијао због свог верског мрачњаштва, и Фрањи Туђману, који је на власт у Хрватску дошао на таласу обновљеног усташког сентимента. С друге стране, Западу није сметао Милошевићев српски национализам већ његов ”комунизам” па је тако проглашаван ”последњим комунистичким диктатором у Европи” док су српски опозиционари као што су Вук Драшковић и Зоран Ђинђић имали сталну подршку Запада због свог отвореног национализма и антикомунизма.

Чомскијева анализа у потпуној је супротности са пропагандном стереотипизацијом рата у Босни, стереотипизацијом коју спроводе интелектуалци у служби милитарног хуманизма као што су Бернар-Анри Леви и Марко Атила Хоаре. Уместо да се бави јаловим згражавањем над ратним злочинима који су се догађали током рата, Чомски говори о империјалистичким интересима који су подстицали сецесију југословенских република и довели до почетка рата. У западним медијима уврежен је став да је Запад крив зато што није интервенисао да спречи убиства у Сребреници али ретко кад се може чути критика, коју Чомски износи, да је Запад уствари својим интервенцијама допринео почетку рата тако што је саботирао мировни споразум између сукобљених страна. Рат у Босни почео је управо услед америчког наговора муслиманске стране да повуче свој потпис са Лисабонског мировног споразума (Карингтон-Кутиљеро мировни план) и једнострано прогласи независност. Чомски није једини који о томе говори, већ имамо низ озбиљних оптужби на рачун америчке администрације. Посебно бих издвојио прецизно артикулисана сведочења канадског амбасадора у Југославији Џејмса Бисета, као и канадског генерала Луиса Мекензија, главног команданта УН снага за сектор Сарајево у време рата, које се може погледати на овом снимку:

Књига Yugoslavia – Peace, War and Dissolution подељена је у три поглавља. Први део бави се владавином Јосипа Броза, самоуправним социјализмом и југословенским дисидентима. Други део односи се на кризу из касних осамдесетих и раних деведесетих. У овом поглављу Чомски се бави широм позадином југословенске кризе, процесом распада државе и ратовима у Хрватској и Босни. Трећи део књиге бави се питањем Косова и Метохије, догађајима који су довели до НАТО бомбардовања и догађајима по његовом окончању. Предговор књизи написао је Андреј Грубачић а поглавља су пропраћена коментарима приређивача ове књиге Давора Џалта. Издавач књиге је PM Press, независна левичарска издавачка кућа, на чијем сајту се може купити књига: https://secure.pmpress.org/index.php?l=product_detail&p=881

Озбиљну анализу догађаја у Југославији док су се још одигравали могао је имати само неко са озбиљним политичким искуством какво има Ноам Чомски. Његови списи су непроцењиво штиво за сваког ко жели да разуме империјалистичке геостратешке интересе и методе помоћу којих се они спроводе. Његов рад је такође сведочанство о поражавајућем моралном паду мноштва ратнохушкачких интелектуалаца, медија и новинара који под маском хуманитаризма заједно са војном машинеријом и обавештајним агентурама животе обичних људи претварају у пакао.

Миленко Срећковић, 16. мај 2018.

мај 16, 2018

Posted In: cirilica

Leave a Comment

‘Мрдалице’ из “Тајванске канасте”: Горан Марковић и Бернар Анри Леви

Бернар Анри Леви у Београду погођен је тортом а не бомбом. Његова активност, поред редовног псеудофилозофског позирања, углавном се састоји у позивању моћних држава да бомбама гађају земље које се не уклапају у геостратешке интересе империјализма. Тако је инсистирао и да грађани Савезне републике Југославије буду гађани бомбама а не тортама. Леви је припаднике организације ”Ској” назвао фашистима иако су га гађали тортом а не бомбом и показали како би једна права ”хуманитарна интервенција” могла да изгледа. Леви се диви Сартру али он сам је заправо карикатура Сартровог ангажованог интелектуалца; да је Сартр жив, и он би се, као што то ради Чомски, подсмевао Левију као агенту (маскоти) империјализма.

Тиме што је Леви у Београду погођен тортом, Београд је коначно, у складу са познатим провинцијалним вапајем и паролом, постао ”свет”. Левија су гађали тортом свеукупно најмање десет пута, углавном у Француској и Белгији, па се та европска традиција пренела напокон и на наше просторе. Иако су Левија тортом гађали бар десет пута у Европи, само су актери бацања торте у Београду проглашени фашистима а провинцијални Београд одмах се забринуо ”каква се то слика о нама шаље у свет” и осуо дрвље и камење на ове који су торту бацили. Вероватно да је управо та провинцијална жеља да се буде део света по сваку цену разлог позивања Левија да гостује у Београду, јер он долази из Париза а Париз је светска метропола, зар не!? Та провинцијална заслепљеност светлима европских престоница можда је и узрок немогућности оних који су га позвали да критички размишљају и објективно процене каквог то ”интелектуалца” позивају.

Малограђанска узбуђеност над овим догађајем изазвана зебњом од тога ”шта ће сада о нама свет да мисли” управо је једна од суштинских одлика београдске провинцијалности. Реално гледајући, одиграо се један потпуно небитан догађај. Ниједна торта која је погодила Левија у лице није га до сада натерала да престане да потпирује ратне сукобе и подржава ратове, па неће ни ова. Исто тако, озлојеђеност овим догађајем од стране домаћих интелектуалаца прављених по калупу Бернара Анри Левија (униформност и испразност мисли уз претерано глуматање и позирање), који у овом свету озбиљних патњи и проблема, не налазе озбиљније ствари над којима би се згражавали, више говори о устајалој интелектуалној атмосфери него о било чему другом што би било релевантно и за нас и за свет.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 17.05.2017.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment

Србија постаје све интегрисанија у глобалну корпоративну економију – о чему сведочи и одштетни захтев од око 116 милиона евра, који је против ње пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) у Вашингтону поднела компанија „Енерго зелена”, иначе у већинском власништву белгијске компаније „Гринворкс”. Оваква корпоративна пракса није нимало неуобичајена с обзиром на то да је у светским размерама већ вођено око 600 процеса против многих држава у којима корпорације траже одштету због државних или скупштинских одлука које их наводно ометају у максимизирању профита. Основ за овакве тужбе корпорације налазе у билатералним споразумима који гарантују сигурност инвестиција, па се тако и „Енерго зелена” у својој тужби против Републике Србије позива на Споразум о узајамном подстицању и заштити улагања између Белгијско-луксембуршке економске уније и Србије и Црне Горе, који је на снази од 2007.

Према информацијама добијеним од сарадника из холандског Транснационалног института који се залаже за укидање оваквих билатералних споразума у циљу смањења моћи коју корпорације имају над државама, такве тужбе врло су профитабилне и за многобројне адвокатске компаније које пред међународним арбитражним судовима заступају корпоративне интересе и за судије које примају од 600 до 700 долара на сат. Тако су и заступници „Енерго зелене” у процесу против Републике Србије – адвокатска канцеларија „Моравчевић, Војновић и партнери” – већ специјализовани у овој области, будући да су пре тога учествовали у одбрани Републике Црне Горе од тужбе коју је пред ИЦСИД-ом поднела холандска компанија у чијем је већинском власништву приватизована железара у Никшићу.

Из увида у случај „Енерго зелене”, који ми је, на лични захтев, недавно омогућило Министарство економије, више се него поуздано може закључити да је ту посреди још један очигледан пример неизвесности економске политике засноване на подређивању државног уређења интересима корпоративног профита. Наиме, „Енерго зелена”, која је у Инђији обављала послове еколошке прераде животињског отпада, као један од доказа у прилог својој тужби наводи и имејл тадашњег директора Управе за ветерину којим су информисани да за њихову делатност постоји довољно животињског отпада и да ће имати монопол у обради те сировине, уз уверавање да би приватне кланице биле законски принуђене да свој отпад предају искључиво њима. По наводима ове компаније, тиме су они обманути да инвестирају у српску привреду.

Међутим, према документацији Министарства, таква информација била је заправо „наручена” од саме „Енерго зелене” како би на основу ње од страних финансијера добили кредит за покретање бизниса у Србији, те она свакако није подразумевала никакву гаранцију у погледу количине животињског отпада. У прилог одбрани иде и отворено признање бившег директора „Енерго зелене” да покретањем арбитражног поступка против Србије компанија „може више да заради” него наставком самог пословања. Сем тога, он тврди да је један од разлога што „Енерго зелена” за своје потребе није прибављала више животињског отпада то што нису довољно инвестирали у средства за транспорт толиког материјала. Ипак, с обзиром на кружење многобројних контрадикторних информација и оптужби у јавности, читав тај случај морао би морао бити додатно истражен.

Проблем са билатералним споразумима који корпорацијама омогућују да туже државе јесте да они спречавају доношење било каквих одлука о заштити становништва уколико те одлуке не одговарају корпоративним интересима. Тако је шведска компанија „Ватенфалл” тражила одштету од 3,7 милијарди евра након што је Немачка, због нуклеарне катастрофе у Фукушими, одлучила да угаси своју нуклеарну индустрију, „Филип Морис” је поднео тужбу против Аустрије због одлуке да се на паклице цигарета стави упозорење о штетности пушења, а нафтна компанија „Occidental” је од Еквадора, након законитог поништења уговора о концесији, на име одштете добила читаве 2,3 милијарде долара.

Најзад, ауторизовање корпорација да туже државу не подстиче ни прилив нових инвестиција: према „Економисту”, у Бразилу прилив страних инвестиција не опада упркос одлуци да се не потписује ниједан трговински споразум којим би се омогућило подношење тужбе – а Јужна Африка, Индонезија и Индија најављују раскид таквих већ постојећих споразума. Србија би требало да следи њихов пример ако не жели да постане лак плен корпоративно-адвокатског бизниса.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у Политици, 24.02.2016.

јун 20, 2017

Posted In: cirilica

Leave a Comment

Корпорације које инвестирају у Србију добијају од Владе Србије бројне подстицаје и субвенције упркос томе што оваква привредна политика има значајне негативне последице. Владина стратегија привлачења страних инвестиција увелико занемарује питање радничких и синдикалних права, акценат ставља на јефтину радну снагу, док се саме инвестиције већином показују као неизвесне, потенцијално краткорочне и погодне за подношење вишемилионских одштетних захтева против Републике Србије на основу билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција. Надметање у привлачењу страних инвестиција међу државама у региону доводи до одобравања све већих подстицаја и привилегија страним корпорацијама па се све више поставља питање њихове исплативости. Захваљујући оваквој политици и пољопривредно земљиште постаје лак плен светских агробизнис корпорација.

Подређивање привреде корпоративним интересима

У Србији су расписани нови парламентарни избори – биће одржани 24. априла – а предизборне кампање већ су у пуном јеку. Отварање нових радних места и довођење страних инвеститора опет су у средишту предизборних обећања и активности Српске напредне странке (СНС), која је још од освајања власти ову предизборну стратегију преузела од претходних владајућих коалиција. Самим тим, у наредном периоду може се поуздано очекивати повећање владиних активности на пољу преговора и потписивања споразума о доласку страних корпорација. Тај сценарио нам је већ познат из претходних предизборних кампања, које су по правилу биле праћене свечаним пресецањем врпци и масовним посетама фабричким погонима.

Покретање привреде давањем бројних подстицаја страним компанијама дефинитивне обрисе добило је још док је министар економије био Млађан Динкић, који је на тај начин обезбеђивао гласове владајућим коалицијама међу чијим партнерима је увек била и његова странка. Динкић ће у историји српског политичког живота остати упамћен по широком дијапазону политичких манипулација у циљу освајања власти – што му је полазило за руком више од једне деценије иако је био један од најомраженијих политичара у Србији, све док његова странка није остала испод цензуса на изборима 2014. Најпознатије је свакако његово празно обећање дато пред председничке изборе 2007, да ће од приватизације јавних предузећа око четири милиона грађана добити право на акције у вредности од око хиљаду евра. Међутим, уместо обећаних хиљаду евра, грађани су након избора те акције могли уновчити за у просеку мање од 50 евра. Ову безочну измишљотину Динкић је накнадно правдао својом жељом да на председничким изборима не победи Томислав Николић, данашњи председник Србије, који је у то време сматран препреком за политику придруживања Европској Унији.

Још један потез по коме ће Динкић остати упамћен јесте споразум са италијанским ФИАТ-ом, чије је потписивање темпирано на два дана пред парламентарне изборе 2008, а према којем је овај страни инвеститор преузео читаву крагујевачку аутомобилску индустрију, док је држава задржала 30 посто власништва. Бројни слични аранжмани са страним корпорацијама, на које се власт горљиво позива у доба предизборне трке не би ли нас подсетила да се свим силама бори против незапослености, већ имају бројне негативне последице – о којима ће бити речи у овом тексту – а гледано на дуже стазе може се назрети и сијасет других.

Кренимо редом. Министарство економије већ годинама одобрава страним корпорацијама огромне подстицаје како би започеле своје пословање и запослиле одређени број радника у Србији. Ти подстицаји могу бити финансијски (у виду новчаних субвенција по сваком отвореном радном месту и подстицајних кредита), фискални (ослобођење од царине и умањење пореских обавеза) и индиректни (обезбеђивање земљишта и инфраструктуре по ценама повољнијим од тржишних). Износи новчаних субвенција које се исплаћују страним компанијама по сваком радном месту крећу се у просеку од 3 до 10 хиљада евра у зависности од висине инвестиција, а једна од скорашњих субвенција износи чак око 28 хиљада евра по радном месту.

У склопу овакве политике, дошло је и до процвата „слободних зона”, територија појединих општина у Србији где је концентрисан већи број страних и домаћих предузећа, производних и услужних, којима је поред поменутих подстицаја омогућен и бесцарински увоз и извоз, ослобођење од царине, ПДВ-а и других дажбина на увоз репроматеријала, опреме, машина и грађевинског материјала, потпуно ослобођење од пореза на додату вредност и ослобођење од накнаде за уређење градског грађевинског земљишта, као и накнаде за таксе и трошкове општинске управе, издавање документације, прикључење на инфраструктурне мреже, итд.

„Слободне зоне” (званичан назив Министарства економије), у свету познате и као „специјалне економске зоне”, тренутно постоје у 14 општина у Србији, али у току је формирање бар још три нове, у Обреновцу и Београду, и још једне у Крагујевцу. Прве две „слободне зоне” настале су још 1998. у Пироту и Суботици, док су све остале оформљене после 2005. У њима је 2014. пословало 262 предузећа, од чега 98 страних и 164 домаћих, 47 производних и 215 услужних, а од производних 31 у страном и 16 у домаћем власништву. Према подацима из 2014, у свим тим предузећима посао је нашло укупно 19.255 радника.

Иако је њихово званично оправдање да привлаче стране инвеститоре и повећавају запосленост, у већем броју случајева „привучени” страни инвеститори већ су пословали у Србији а затим накнадно одлучили да у сарадњи са властима формирају сопствену „слободну зону” и пословање наставе у повољнијем режиму. Тако су међу оснивачима привредних друштава за управљање „слободним зонама” и словеначка „Колпа” са 90% власничког учешћа („слободна зона” у Зрењанину), белгијски „Метецх” са 30% („слободна зона” у Смедереву), словеначки „Импол Севал” са 33% („слободна зона” у Ужицу), као и италијански „Фиат” са 100% („слободна зона” у Крагујевцу). Самим тим, и раст запослености у „слободним зонама” није само последица доласка нових инвеститора, већ и статистички ефекат повећања броја „слободних зона” тако да обухвате већ постојеће произвођаче, који су и пре њиховог оснивања запошљавали приближно исти број радника. 19.255 запослених у 262 предузећа која послују у режиму „слободне зоне” чини само 1,13% укупног броја запослених – што је ништавно у поређењу са нпр. крагујевачком „Заставом”, која је својевремено сама запошљавала и до 35 хиљада радника.

Зараде у овим предузећима вишеструко су мање него у њиховим матичним земљама, синдиката највећим делом има само у приватизованим државним предузећима, у којима су синдикати наслеђени још из времена пре приватизације, прековремени рад је уобичајен и радници су често приморани да покрећу судске спорове како би им он био плаћен, док су повреде на раду и истегнућа услед репетитивних послова, односно сталног понављања једне исте физичке радње, масовни и учестали. У априлу 2015, у пиротској „слободној зони” – по „Фајненшл Тајмсу” једној од 50 најбољих у свету – троје радника је погинуло док су још тројица тешко повређена у несрећи на радном месту у предузећу „Тигер Тајерс” (иначе у власништву компаније „Мишелин”), које је домаћој јавности представљано као „успешни инвестициони подухват”.

Како и суседне земље воде сличну привредну политику по питању омогућивања подстицаја страним корпорацијама, развија се регионално надметање у привлачењу инвеститора које води одобравању све већих и већих подстицаја страним корпорацијама па се све више поставља питање исплативости тих инвестиција. Управа за слободне зоне, директори „слободних зона” и директори компанија које послују у „слободним зонама” лобирају за обезбеђивање додатних подстицаја за стране компаније, истичући како такви подстицаји већ постоје у суседним земљама, па би се стране корпорације могле определити пре за њих него за Србију.(1) Читава та трка иде у корист корпорација и њиховог профита али је погубна по поштовање и заштиту радничких права. Овакву политику Владе Србије најбоље оличава рекламни спот емитован на америчком ЦНН-у, у којем се страни инвеститори отворено позивају да инвестирају у Србију, јер ће тако најлакше доћи до јефтине радне снаге. Минимална зарада у Србији одржава се на око 1 евро по радном сату и Влада Србије упорно се оглушује на синдикалне позиве да се она повећа.

С друге стране, упркос свим овим субвенцијама и подстицајима за стране корпорације, ништа их не спречава да њихово пословање у Србији не буде врло краткотрајно. Наиме, према Уредби о условима и начину привлачења страних инвестиција, компанија је у обавези да задржи своју инвестицију и одређени број запослених у истој општини само пет година по реализацији пројекта и пријему државних субвенција. Већ сад се нпр. говори о могућем одласку ФИАТ-а из Србије, уколико држава не инвестира у нови модел аутомобила који би се производио у крагујевачкој фабрици. На тај начин на државу се врши притисак да средства из буџета уложи у фабрику, али то истовремено доказује и да стране корпорације могу без препрека јефтину радну снагу и нове подстицаје и субвенције потражити у другим земљама, остављајући за собом бројне раднике без посла.

Корпоративне тужбе

Једна од најактуелнијих тема у светској јавности тренутно су преговори у вези са Трансатлантским трговинским и инвестиционим споразумом (ТТИП) између Сједињених Америчких Држава и Европске Уније. Критичари тог споразума с правом истичу погубност ИСДС одредбе (решавање спора: инвеститор против државе), која корпорацијама омогућује да од држава пред међународним арбитражним судовима наплаћују вишемилионске одштете ако се установи ма каква државна кривица за смањење њиховог профита.

Међутим, и пре ТТИП споразума, у Србији је већ на снази око 50 билатералних споразума о подстицању и заштити инвестиција од којих многи већ садрже ИСДС одредбу, тј. омогућавају корпорацијама да туже државу.(2) До сада је било седам таквих тужби, а у будућности их се може очекивати и много више. Егземпларна је изјава бившег директора извесне компаније која је поднела одштетни захтев од 116 милиона евра, у којој он признаје да су власници схватили да могу много више зарадити тужбом против Републике Србије, него наставком свог пословања.(3)

Пољопривредно земљиште као плен корпорација

У процесу придруживања Европској Унији постављени су и темељи корпоративног присвајања пољопривредног земљишта. Тако се у Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) између републике Србије и Европске Уније, који је на снази од септембра 2013, прописује да Србија од 2017. страним лицима и компанијама мора омогућити стицање власништва над својим пољопривредним земљиштем. Српски тајкуни су иначе у многим привредним секторима најпре приватизовали одређене индустријске гиганте, а затим их по знатно скупљој цени, и „очишћене” од бројних радника, продавали страним корпорацијама. У исти мах, приватизација пољопривредних комбината, предузећа и задруга, нарочито у Војводини као најплоднијем делу Србије, довела је до укрупњавања пољопривредног земљишта у власништву неколицине богатих земљопоседника. Постоје оправдане сумње да се на овако неповољну одредбу ССП-а пристало јер је у интересу нових власника–тајкуна да земљиште до ког су дошли приватизацијом што пре скупо продају великим светским агробизнис корпорацијама.

Поврх тога, плодно пољопривредно земљиште такође је адут којим актуелна власт настоји да привуче светске агробизнис компаније, упркос великом противљењу јавности и домаћих пољопривредних произвођача. Недавно су потписани споразуми са пољопривредним корпорацијама из Уједињених Арапских Емирата, земље која има специјалне односе са српским владајућим структурама, а затим и са немачком компанијом „Тенис”, која се бави прерадом свињског меса.

Србија на распродаји

Процес приватизације у Србији био је уско повезан са организованим криминалом, прањем новца и корупцијом. Многа предузећа, на пример, приватизована су новцем стеченим продајом наркотика, који су шефови нарко-картела хтели да провуку кроз легалне финансијске токове. Томе је увелико допринела и Агенција за приватизацију која уопште није испитивала порекло новца коришћеног у приватизацији предузећа. Отуда су предузећа купована из најразличитијих профитабилних побуда које нису имале никаве везе са одржавањем производње и очувањем радних места – понајпре због набављања атрактивних некретнина, могућности да се на њих подигне хипотека или да се касније по скупљој цени препродају страним инвеститорима. Из тих разлога је домаћа компрадорска буржоазија пружала тако снажну подршку европским интеграцијама, које су поставиле базични оквир за одвијање оваквих процеса који обезбеђују профит и локалним тајкунима и светским корпорацијама.

Србију полако преузимају светски корпоративни магнати, а њена индустрија и пољопривреда продају се под изговором да је то у најбољем интересу грађана Србије. Корпорацијама се одобравају незамисливи уступци, ослобађају се већине дажбина према држави, и уз то још финансирају да би привремено запослиле одређени број радника, без синдиката и у крајње неповољним радним условима. Од тога највећу корист имају страни инвеститори, који сутрадан могу тужити државу из ма ког разлога који им није по вољи, домаћи тајкуни, који шпекулишу са купопродајом приватизованих предузећа и обрадивог земљишта, и политички естаблишмент, који овакву распродају земље представља као мудар политички потез, и разглашава своје „успешне привредне подухвате” и по народ неповољне инвестиционе споразуме у свакој предизборној кампањи. Напоредо са тим „успесима” јавни дуг Србије повећан је на 24 милијарде евра, а силно „смањење незапослености” јасно се испоставља као само вешто „наштимована” статистика и празно слово на папиру. Сувише примера из других земаља – не рачунајући већ очигледне примере из наше – уверава нас да предвиђања изнета у овом тексту нису само катаклизмичка слутња, злослутно предсказање или глобална параноја, већ скоро извесна будућност, од које се треба врло озбиљно прибојавати, ако се нешто у српској привредној политици убрзо из темеља не промени.

(1) Детаљније о томе у Миленко Срећковић, „Корпоративни империјализам: Зоне експлоатације у Србији”, Покрет за слободу, Београд, 2015.

(2) Моје истраживање о прецизном броју билатералних споразума, које је Република Србија потписала, а у којима се налази ИСДС одредба, још увек је у току, тако да у овом тренутку не располажем прецизнијим подацима. До сада сам утврдио да је било седам корпоративних тужби против Републике Србије, а за две од њих арбитражни поступци још увек су у току.

(3) Миленко Срећковић, „Зелен(ашк)а економија”, Политика, 24.02.2016.

Миленко Срећковић

Текст је изворно објављен у српском издању листа Le Mond Diplomatiq у марту 2016.

јун 19, 2017

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment