Ненад Глишић

Познати крагујевачки песник Ненад Глишић не устручава се да своју поезију прожме сопственим друштвеним и политичким ангажманом, левичарским идејама социјалне правде и бескласног друштва, као и стварним мукама и проблемима на које је човек у свету без тих идеја осуђен. Збирка песама „Доба. Циклуси”, за коју је награђен „Ђуриним шеширом”, кроз хумор и парадокс свакодневице открива нам мрачније дубине људске егзистенције. Из мрака ипак избија постојана управљеност ка личном и општем напретку, вера у још увек могући прогрес, која превладава силе безнађа и инерције, и остаје као завршни акорд његове поезије. Глишић је објавио десет самосталних књига, руководилац је књижевне радионице у крагујевачком СКЦ-у, и истакнути је левичарски активиста.

Какво је ваше виђење друштвено ангажоване књижевности? 

Ја сам присталица такве књижевности, односно, оне која је свесно ангажована. То је, заправо, један однос према стварности, према постојању и према другим људима, којима се ми обраћамо. Шта значи „свесно ангажована”? Пошто свака књижевност има некакав однос према стварности, постојању и другим људима, испада да је свака књижевност у ствари ангажована. Међутим, има оних који од тога покушавају да се склоне у некакву наводну „аполитичност” и „чисту уметност”, што су фантазми. У том смислу, ја се трудим да пишем и подржавам ону књижевност коју волим, а то је свестан и активан однос према животу и свету.

У збирци „Цветови Хирошиме” спајате форму хаику поезије са темом нуклеарног рата, у песми „Јесен у транзицији” пишете о самоћи оних који су у транзицији остали без посла. – Који је спектар вашег интересовања, и чиме се највише руководите у избору тематике својих песама?

Хирошима и Нагасаки су постали симболи страха од бесмисленог нуклеарног уништења. Тај снажан страх и значај Хирошиме искомбиновао сам са традиционалном и веома строгом јапанском формом хаикуа да бих добио одређени иронијски ефекат. „Јесен у транзицији” није само о самоћи, већ и о уметности која се у тренуцима док већина људи пролази кроз агонију незапослености и осиромашења, бави „чистом естетиком”. Та песма има неколико слојева, али упркос тежини ствари са којима се носи, мислим да није ни очајничка, ни патетична. Све теме које сам додирнуо могу се груписати у одреднице: живот, време, људи, природа. Уопште, волим да експериментишем, јер су ми као младом песнику објаснили да је поезија „ходање по неутабаним стазама” и да је тежња ка оригиналности пожељнија од подражавања. Некада успете, некада не, али треба стално радити и пробати.

Колико ангажованости има у савременој домаћој књижевности и какав је њен квалитет?

Код млађих аутора нарочито, односно, код оних који још увек имају некакве идеале и жељу да дају свој допринос у данашњем дехуманизованом свету. Али, имам утисак да су поједини утицајни критичари, колико год да их је остало, ову реч – ангажман претворили у етикету која треба да означи нешто претенциозно, сумњиво, а можда и опасно. Доминантна политика награђивања и подстицања од стране критике иде углавном линијом мањег отпора, подржавајући она дела која су довољно безазлена, а самим тим и довољно безбојна, безукусна и безмирисна. Понекад чујем на неким читањима: „Па, докле више та ангажованост.” Међутим, кад мало боље погледам видим да су ти гласови у мањини. Сматрам да ће књижевност, као и целокупна уметност, повратити свој значај у оној мери у којој буде била способна да „погоди” суштинске теме данашњег човека, а да то буде на довољно високом нивоу. Добра ангажованост није позиција жртве, већ борбена позиција.

Било је случајева у прошлости да и владајуће структуре подржавају управо ту „безазлену”, херметичну или апстрактну уметност, зар не?

Тако је. Познат је случај апстрактног експресионизма који је био подржан од стране ЦИА у циљу стварања слике о „слободи” стваралаштва која је била добра за имиџ у току хладног рата. Тај случај је, између осталих, описан у сјајној књизи „Хладни рат у култури” Франсис Стонор Саундерс, у којој може да се види како се „одозго” кроз уређивачку и политику награђивања креира не само културна сцена већ и јавно мњење кроз културу. Хладни рат се, званично, завршио, међутим, те методе су актуелне и живе до данас. У суштини, у друштву које обожава новац, онај ко држи кључеве од касе у стању је да диктира и одређује шта је „добро”, шта „слободно” и тако даље. Ако говоримо о ангажованој уметности, оној свесној, она може да постоји само као независна. Њу могу да носе само они људи које су некада називали „поштеном интелигенцијом”, људи од интегритета.

Ваше песме су превођене и на друге језике, а недавно вам је објављен и избор из поезије на италијанском језику под насловом „Нела панчија дела бестија” („У стомаку звери”). Како бисте упоредили стање на домаћој и на европској културној сцени?

Има сличности које се огледају првенствено у једном преиспитивању и промишљању о улози поезије и књижевности данас, у ово информатичко и отуђено доба, у тражењу начина да се прошири круг читалаца, и слично. Оно што нас разликује јесу историјски слојеви и однос према наслеђу. Не волим да генерализујем, али мислим да смо ми овде одбацили превише добрих ствари и не знајући шта радимо. Такође, ми смо мала земља, обраћамо се релативно малом броју читалаца, а имамо много аутора. Тешко је направити право поређење са културом која комуницира са десетинама милиона људи. Али, уопште немамо чега да се стидимо. Мислим да наши аутори имају сасвим пристојну понуду за било коју уметничку јавност.

Колико уопште за поезију има места у потрошачком, капиталистичком друштву – да ли је оно за вас тај „стомак звери” у који добровољно ступамо?

Поезија не прави паре, дакле то је фундаментално неслагање са потрошачким друштвом. Још горе, она је у стању да проблематизује обожавање новца и тржишта. Чини ми се да уопште није компатибилна са тренутним системом. Ако неко мисли да може да превари ту дехуманизовану машинерију, како се то у песми каже, изаћи ће брзином метаболизма, односно, онолико колико систему треба да га свари. Суштина је, опет, у инсистирању на независности позиције, на доследности и спремности на жртву пре него на компромис. То је поезија, барем за неке од нас.

Разговарао: Миленко Срећковић

Интервју је изворно објављен у Политици, 17.01.2015.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica_intervjui

Leave a Comment

Џон Пилџер

Светски познати ратни репортер и документариста левичарске оријентације Џон Пилџер (75) успео је да протеклих дана опет узбурка јавност у Великој Британији. По свему судећи, нови лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин (66) нашао се на тапету критичара, овог пута због позивања на Пилџеров чланак о злочинима на Косову. Политички противници ископали су епизоду из 2004. када је на седници парламента Корбин јавно похвалио текст Џона Пилџера у којем осуђује интервенцију НАТО-а на СР Југославију. У „инкриминишућем” чланку Пилџер је писао о ненадокнадивом броју изгубљених живота које је однела „хуманитарна” мисија на Косову под патронатом НАТО-а и САД „уз свесрдну помоћ Велике Британије”.

На наше питање да ли бомбардовање Југославије можда има заједничких тачака са недавним догађајима у Украјини или Грчкој, или са другим такозваним хуманитарним ратовима’ који су се одигравали у Авганистану, Ираку, Либији и другим земљама, Џон Пилџер каже:

„Постоји заједничка тема моћи која повезује те епизоде. Незаконити напад НАТО-а на Југославију био је удар на сам концепт суверене и економске независности у једном, по америчком и ЕУ рецепту скројеном, ’глобалном’ свету. Нешто слично, само у различитој форми, представља и тренутни напад на Грчку – бомбе не падају на Атину, али агресија има сличне циљеве. Исто важи и за санкције наметнуте Ирану. Независност у било ком облику не може се толерисати. Југославија је представљала другу врсту независности – конфузна у пост-Титово време, али независна. ’Тајни’ додатак споразуму у Рамбујеу је то јасно показао.”

Рамбујеовски споразум је такође био против суверености?

Милошевићу је било наређено да пристане на комплетну војну и економску окупацију земље, или да буде бомбардован. То је био један мафијашки ултиматум. Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи. У Украјини, пуч који су организовали САД, НАТО и ЕУ одиграва се по сличним правилима. Оно што је тим силама најнеподношљивије јесте независност Русије. Под Јељцином, Русија је била вазал. Под Путином она је поново независна. Још горе, Русија демонстрира своју независност склапајући савезе који доводе у питање хегемонију САД. Поменули сте Либију. Либијски „злочин” била је независност коју јој је Гадафијев режим годинама омогућавао. Гадафи је постајао све попустљивији, а задржао је ту независност… Напад НАТО-а на Либију и агресија према независној Сирији помогле су да се створи ултимативна „претња” – Исламска држава, дар пропагандних лажи које су се касније и оствариле. Оно што нам све ово говори јесте да највећа сила на свету пати од суштинског недостатка поуздања; њена доминација је доведена у питање. Обратите пажњу на све учесталију пропаганду која у Кини види „претњу”. Опасност по све нас требало би да је очигледна.

Ваш филм „Рат који не видите” говори нам о активној улози коју медији имају у промовисању рата. Можете ли нам рећи нешто више о медијском ратном хушкању пре и током НАТО бомбардовања Југославије?

НАТО бомбардовање оправдавано је тиме да су Срби спроводили „геноцид” над припадницима албанске народности у сецесионистичкој покрајини Косово. Дејвид Шефер, амерички амбасадор са специјалним задужењем за ратне злочине, изјавио је да је можда чак „225.000 албанских мушкараца између 14 и 59 година” било побијено. Тони Блер призивао је представе о холокаусту и „духу Другог светског рата”. Све је то било још појачано у медијима и ретко кад довођено у питање од стране новинара. Кад је НАТО бомбардовање окончано, међународне екипе спустиле су се на Косово да ексхумирају тај „холокауст”. ФБИ није успео да пронађе ниједну масовну гробницу, и вратили су се одакле су дошли. Шпански форензички тим прошао је исто, а његов вођа бесно је осуо паљбу на рачун „семантичких пируета ратне пропагандне машине”. Годину дана касније Дел Понтин трибунал објавио је коначни број мртвих на Косову: 2.788. То је био укупан број убијених бораца са обе стране, и Срба и Рома које је побила Ослободилачка војска Косова. Није било геноцида на Косову. Оптужба за „холокауст” била је лаж; НАТО напад био је заснован на превари. Тим лажима легитимност су дали медији – као што је непостојеће оружје за масовно уништење Садама Хусеина постало медијска лаж која је у смрт одвела читав милион људи.

Написали сте да је Грчка постала колонија и да је евро колонијална валута. Такође сте веома давно написали да империја не очекује ништа мање сем да јој се комплетно преда суверенитет других земаља. Како гледате на данашњу ситуацију у Грчкој и притисак Европске уније?

Грчка је пример како спољне силе намећу своју вољу насупрот вољи народа. Грчка је данас у суштини колонија центара финансијске моћи у Европи. Изнад свега, Грчка представља издају наводно левичарске владе, која је учинила супротно од онога што је Грчки народ захтевао од ње. То је најважнија лекција Грчке. Сириза се промовисала као „радикална” странка. Није била ништа налик томе; то је типично за политичке странке укорењене у добростојећој средњој класи, окупљене око једног истакнутог лидера. Оне су, за припаднике радничке класе, политички непријатељ изнутра. Британска Лабуристичка странка, аустралијска Лабуристичка странка, скоро све социјалдемократске странке у Европи мање или више одговарају том опису. Оне нису „левичарске”; оне заступају интересе естаблишмента док тврде нешто сасвим друго и заговарају принципе тог позајмљеног „идентитета”.

Како се ваш критички став према медијима одразио на ваш новинарски и режисерски рад?

Либералне медијске организације преосетљиве су на критику; сувише тога су уложиле у сопствену слику о себи као бастионима слободне мисли и непријатељима цензуре. Једно време сам сарађивао са римским „Манифестом” – часописом са гордом радикалном прошлошћу. Кад сам написао чланак о Обами током његове изборне кампање, указујући на то да не заслужује толику оданост либералних медија, мој рад је одбијен и речено ми је „Морамо му дати шансу”. То је чиста цензура. Нешто слично догодило се и са осталим либералним листовима – нарочито у погледу Украјине. „Њујорк тајмс”, „Вашингтон пост”, „Гардијан” настојали су свим силама да порекну чињеницу да је Украјина жртва америчког државног удара. За њих се хладни рат никад није завршио и проблем је био само руска агресија. Моји чланци, који су заступали друкчије гледиште, нису били добродошли. С позитивне стране, интернет је отворио приступ публици о којој нисам ни сањао; никада нисам имао више читалаца.

Активно сте учествовали у одбрани Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена. Шта нам ситуација у којој се тренутно налазе говори о структурама моћи у свету?

Живимо у свету где информације о нама никад нису биле доступније и подложније злоупотреби. Едвард Сноуден је то раскринкао, као што су Џулијен Асанж и „Викиликс” раскринкали лажи и ратно хушкање „наших” влада. Они су хероји нашег времена. Раскринкали су америчке епске злочине у Авганистану и Ираку: убиства десетине хиљада цивила, која су покушали да заташкају, као и амерички презир према суверенитету и међународном праву, што се јасно види у дипломатским депешама које су процуриле.

Разговарао: Миленко Срећковић

Интервју је изворно објављен у Политици, 22.08.2015.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica_intervjui

Leave a Comment

Севим Дагделен

Севим Дагделен, посланица немачке левичарске партије Левица (Die Linke), својим недавним излагањем у немачком парламенту привукла је знатну пажњу наше јавности и медија. Са говорнице у Бундестагу, током седнице на којој се одлучивало о захтеву да се немачком контингенту Кфора за следећу годину додели 45 милиона евра, изнела је оштре критике на рачун немачког војног присуства на Косову и подршке влади Косова. Ова посланица турског порекла, која признање независности Косова сматра кршењем међународног права, изјавила је да је влада Косова сачињена од припадника терористичког ОВК-а, због чијег су терора стотине хиљада Срба, Рома и других мањина биле принуђене да напусте Косово, и која жели да терористичке акте прошири и на суседне земље, истичући недавни терористички напад у Македонији.

Припадате јединој политичкој странци у немачком парламенту која се противила НАТО бомбардовању Југославије 1999. Какав је ваш став у вези с оваквим војним интервенцијама и у другим деловима света?

НАТО и Бундесвер (немачка војска) на Косову су шеснаест година. Који је резултат тога? Косово је европско сиротиште. Хиљаде људи исељавају се због корупције и недостатка перспективе. Мањине, као што су Роми, су прогоњене. Злочини ОВК-а се толеришу и не кажњавају. Косово је, пропорционално броју становника, водеће у Европи по броју исламских терориста. Овако нешто сигурно не бих назвала успешном причом. На таквом темељу расте великоалбански национализам, који је инструментализован од стране НАТО-а како би се дисциплиновале Србија, Црна Гора, Македонија, али и Грчка. Због недавне критике ОВК-а, примила сам не само сексистичка, расистичка и фашистичка писма од великоалбанских националиста, већ и претње смрћу. Из истог разлога била сам проглашена српским националистом. То је смешно, али је део културе застрашивања коју се Европа претвара да не види. Ни интервенције НАТО-а, ни великосрпски или великоалбански национализам, не могу да реше ниједан проблем у региону.

Да ли ће се учлањењем балканских земаља у Европску унију постићи трајнији мир на овим просторима? Ви сте се јавно противили да Европској унији буде додељена Нобелова награда за мир?

Европска унија није узор хуманости, управо због своје изолационистичке емигрантске политике, због које на хиљаде људи изгубе живот у покушају да пређу Средоземно море. Потребно нам је успостављање социјалне, демократске и слободне Европске уније. Тренутно, Европска унија првенствено служи томе да богати постају све богатији, док, истовремено, сиромашни постају све бројнији. А у оквирима заједничке спољашње и безбедносне политике, Европска унија политиком збацивања режима, као недавно у Украјини, крши међународно право и распирује постојеће проблеме.

Како видите садашњу политику Европске уније према емигрантима и мађарски план прављења ограде високе четири метра на граници са Србијом?

То што Мађарска тамо ради је срамотно. Али то се суштински не разликује од целокупне европске смртоносне изолационистичке политике. Потребна нам је култура добродошлице према избеглицама које долазе у Европску унију. Нико не напушта добровољно своју домовину. Границе морају бити отворене за људе.

Шта мислите о одлуци Србије да не прогласи санкције Русији? Како се то одражава на намеру српске владе да Србија постане чланица Европске уније?

Европска унија, као и Немачка, не само да ће захтевати да Србија једнострано призна независност Косова, већ ће захтевати и да Србија одустане од добрих односа с Русијом. Бојим се да ће то бити цена чланства Србије у Европској унији, иако то није изричито дефинисано критеријумима из Копенхагена. После грчког „не” на референдуму, оптимистична сам и верујем да ни други народи у Европи не желе да одустану од своје демократске суверености. У случају Србије, ово би значило да – уколико је цена чланства у Европској унији придруживање кршењу међународног права признавањем независности Косова, као и погоршање односа с Русијом проглашењем санкција – онда народ мора да размисли да ли је та цена можда превисока. Агресивни ратови и политика санкција према Русији у сваком случају су отровни за мир у Европи.

Какво је ваше мишљење о односу Европске уније према Украјини, посебно што се тиче покрета Евромајдан, као и конфликта између проруских снага и оних које се залажу за Европску унију?

Европска унија потпомогла је смену режима у Украјини 2014. године. На застрашујући начин је занемаривано касније прикључење фашиста новој влади у Кијеву. Европска унија сада подржава ратну владу председника Порошенка великодушним финансијским средствима, иако није поуздано да ће се она придржавати мировног споразума у Минску. Осим тога, фашистичке трупе, попут батаљона „Азов”, боре се на страни украјинске владе, а да то није постало предмет критике лидера Европске уније. То је историјско-политички табу са озбиљним последицама, које подстичу пораст фашистичких снага у Европској унији. Очигледно, мржња према Русији толико је нарасла, да се не бежи ни од сарадње с фашистима. Позитивна одлика протеста на Мајдану – антиолигархијска оријентација – у потпуности је нестала. У Украјини олигарси као што је Порошенко пуштају друге да умиру зарад њиховог богаћења.

Какав је ваш став о грчком референдуму? И шта је предлог ваше партије за излазак из кризе?

Грчко „не” на референдуму представља победу демократије у Европи. Партија Левица солидарише се са грчким народом и његовим одбацивањем уцена од стране „Тројке” (ММФ, ЕЦБ и ЕК). Сада је потребно укинути дуг и окончати политику штедње. Даљи резови довели би само до даљег осиромашења.

Какво је ваше мишљење о будућности левичарских политичких партија у Европи и њиховим могућностима да радикално промене Европску унију?

Ако се Европска унија не промени радикално, социјално, мирно и демократски, неће дуго опстати. Политичка левица има главни задатак. Мора да пружи одговор на нова друштвена питања. То подразумева борбу против приватизације јавних служби, а за подруштвљавање кључних индустрија и радикалну прерасподелу богатства од врха до дна. Услед нарастајућих привилегија богатих, потребан нам је друштвени пројекат деолигархизације. Ово се посебно односи на Немачку, која се, са 123 милијардера, налази на трећем месту у свету и у којој је 60 одсто свих ДАКС компанија у власништву олигарха. Деолигархизација би била и савршен противотров растућем расизму и национализму. Ту је двадесетогодишњица злочина у Сребреници. Надам се да ће српско друштво смоћи снаге да починиоце убистава хиљаде босанских муслимана, без изузетака, изведе пред лице правде. Национализам и мизантропија нигде не смеју имати будућност.

Какав је ваш став о турској политици према сиријској кризи, као и према Курдима?

За осуду је што Ердоганов режим, заједно са Саудијском Арабијом, испоручује оружје и залихе исламским „божјим ратницима” у Сирији и помаже их како би масакрирали суните, шиите, хришћане, алавите, Јермене, Друзе и Курде. Турски план инвазије уперен је против Курда у Северној Сирији, који су одбрамбени бедем од Исламске државе. Партија Левица захтева да се прекине ортаклук немачке канцеларке Ангеле Меркел с турским аутократом Ердоганом, као и да се оружане снаге повуку из Турске и да се обустави извоз оружја. Такође, самим тим, не желимо отварање даљих поглавља у преговорима са Турском о њеном приступању Европској унији.

Ви сте прва посланица која је посетила Џулијана Асанжа пошто је нашао уточиште у еквадорској амбасади. Шта мислите о позицији у којој се он тренутно налази?

Већ три године Џулијан Асанж живи у склоништу еквадорске амбасаде. Без њега не би било „Викиликсових” открића америчких ратних злочина у Авганистану и Ираку. Он нам је отворио очи за то колико су прљави и крвави ови ратови били и јесу и колико смо преварени и бићемо преварени од стране наших влада. Џулијан Асанж и Челси Менинг тиме су задужили историју и сав мирољубиви и слободарски народ широм света дугује им захвалност. И храброст Едварда Сноудена у откривању шпијунског система НСА тешко је замислива без Џулијана Асанжа. Због тога ће Асанж и даље бити политички прогоњен од стране Сједињених Америчких Држава. Ко је заиста заинтересован за заштиту основних људских права, тај би се заложио и да Џулијан Асанж може да напусти амбасаду у Лондону без стрепње да ће бити изручен Сједињеним Америчким Државама. Уместо затвора или азила у амбасади, Асанж је заслужио Нобелову награду за мир, ништа мање од тога.

Да ли је шпијунирање европских и немачких политичара од стране НСА ишта променило у односима између Сједињених Америчких Држава и Немачке и Европске уније?

Нажалост, није. Иако је НСА повредила основна права милиона грађана Немачке и наставља да их повређује, канцеларка Ангела Меркел (ЦДУ) и вицеканцелар Зигмар Габријел (СПД) лојални су и даље америчкој администрацији. То показује да владајућа коалиција у Берлину није спремна да брани Устав Немачке. Стиче се утисак да је реч о држави у вазалном односу према Сједињеним Америчким Државама.

Разговарао: Миленко Срећковић

Интервју је изворно објављен у Политици, 12.07.2015.

јун 28, 2017

Posted In: cirilica_intervjui

Leave a Comment