Новинарство и обавештајне службе


Н

овинарство пружа „савршено покриће” за стране шпијуне при трагању за информацијама чије обелодањивање штети државним интересима, саопштио је шеф аустралијске Безбедносно-информативне агенције Данкан Луис пред аустралијском Парламентарном комисијом. Медијске организације, сматра он, не би смеле бити изузете од Закона о страном мешању, јер то обавештајним службама омогућава да се користе том рупом у закону за регрутовање новинара. Шеф аустралијске безбедности сматра да ће непријатељи аустралијске државе плански фокусирати своје шпијунске операције на експлоатисање слабости законодавства, тј. да ће њихово извођење организовати под окриљем медија. И новинари и обавештајне службе трагају за информацијама недоступним широј јавности, и ту се, према Луису, те две активности преклапају.

Према њему, новинари су непрестано изложени врбовању страних обавештајних служби, за шта као пример наводи једног економског фељтонисту (аналитичара) коме је од стране кинеског агента понуђено да се ангажује у области индустријске шпијунаже. Луис указује и на бројне друге новинаре који су пријавили сличне покушаје, и истиче да не може гарантовати да су све такве понуде биле пријављене и одбијене. Претња стране шпијунаже већа је него у време Хладног рата, закључује он.

Парламентарна комисија је такође разматрала обавезујуће регистровање страних агената у јавном регистру. Према Луису, тренутно не постоје никакве казне за страно мешање, које је, по дефиницији, ширег опсега од шпијунаже, и може подразумевати и кооптирање „утицајних и моћних аустралијских гласова” у лобирању владе, наводи Гардијан.

Од како је Русија почела да добија пропагандни рат на глобалном нивоу, западне државе и њихове обавештајне службе све отвореније признају постојање једног медијског обавештајно-пропагандног механизма којим се оне већ годинама служе. Ако се обрати пажња на медијске куће у Србији, попут Слободне Европе, Гласа Америке, Ал Џазире, Н1 и тако даље, те на садржај који оне пласирају, делује да су ту, према речима Данкана Лусиа, стране обавештајне службе своју активност организовале управо по горе поменутом рецепту медијске кампање.

Ових дана у етру се врти најава једног крајње парадоксалног и очајничког потеза Гласа Америке – видео серијала у којем Јелена Милић, као представник НАТО интереса у Србији, и Зоран Гавриловић из БИРОДИ-ја, денунцирају руску обавештајну активност под маском „Спутњика”: ни једном речју не помињући да је и сам Глас Америке у суштини страно обавештајно гласило и заступник интереса САД-а.

Гостујући у емисији „Добар, лош, зао” на шабачкој телевизији, доскорашњи директор Ал-Џазире Балкан Горан Милић изјавио је како се пристрасност медија не огледа више толико у лажном извештавању о неком догађају колико у селективности у избору тема о којима ће се извештавати. Сам одабир тема које извесни медиј форсира – и обрнуто, оних које заобилази – већ је политички став и одаје јасно пристајање уз одређене политичке и економске интересе, на рачун неких других. Управо је Ал Џазира очигледан пример такве пристрасности, са њеним нескривеним заступањем катарске сунитске агенде. Чак и кад се уредници и новинари држе чињеница, што је основна претпоставка „објективног новинарства”, извештавање је унапред устројено као простор једне политичке борбе, а не као неутрално цивилизацијско достигнуће. Ни за новинаре Н1 не би се могло рећи да пласирају „лажне вести”, али сам избор њихових тема недвосмислено одражава политичке интересе њихових власника (што је још очигледније ако знамо да је бивши директор америчке тајне службе Дејвид Петреус председник њиховог управног одбора). Исто, без изузетка, важи и за већину осталих медија; а новинарство је све непосредније повезано са радом тајних служби.

Медији више не могу сами себе да издржавају, те већина истраживачких групација зависи од пројектног финансирања, које је најмоћнији механизам за каналисање новинарског рада. Другим речима, ма колико корисних истина новинари открили о корупцији, кршењу радничких права, нетранспарентности власти итд, у крајњој линији, те информације користе се најчешће као средства за остваривање одређене политичке агенде – тј, за пласирање агенде пројектних финансијера. Многи новинари су „корисни идиоти” шпијунских агентура и сарадници у пропагандном и политичком (фактичком иако необјављеном) рату. Нема новинара „хероја” – само новинара који су свој рад ставили у службу ширих геополитичких задатака агентуре којој формално или по идеолошком опредељењу припадају.

Како изгледа новинарство обавештајних служби можемо видети на примеру медијских извештаја о стању у Србији Стефана Халпера, писаних 1999. Халпер је иначе био инфилтриран у Трампов табор од стране ФБИ-а, како би надзирао његову кампању и руски утицај на њу – а пре тога је по ангажману америчке Централно-обавештајне службе био умешан и у шпијунирање америчких председничких избора 1980, у корист Роналда Регана[1]. Исти тај Халперт је 1999. боравио у Приштини и Београду, и за америчке медије писао чланке пуне дезинформација и погрешних тумачења. У једном од њих[2], он чак помиње руске трупе које харају Београдом након НАТО бомбардовања (Да ли их је ико видео сем њега?).

Сетимо се и Мартина Фредриксона, који је признао да је био доушник шведске обавештајне службе. Фредриксон није био само новинар, већ је годинама усрдно пропагирао оштрији однос према Жилијену Асанжу, исповедао шовинистички презир према Русији и отворено заступао интересе НАТО-а. Но, пре но што су његове шпијунске афилијације обелодањене, Фредриксон је био познат као добитник награде за истраживачко новинарство – једне од оних коју поменуте медијске групације по потреби штанцују, и саме себи додељују.

Стога треба подржати закон о регистровању страних агената, односно о регистровању сваког ко прима новац из иностраних фондација – закон који постоји и у САД и у Русији. То би требало да буде саставни део транспарентности и допринос објективнијем извештавању грађана, слободи говора и критичког мишљења и квалитету медија. На тај начин, путем транспарентности токова новца било би јасно ко с правом себе назива независним новинаром а ко је можда у свом раду условљен интересима финансијера. Информисање јавности тиме би постало целовитије и објективније. На крају, на примеру власти која, услед прилива новца из иностранства и дуговања страним институцијама, своје деловање прилагођава страним интересима, најбоље можемо видети колико је финансијски елемент битан у детерминисању политичког деловања.

Миленко Срећковић

2. август 2018.

1) Детаљније о томе у тексту Глена Гринвалда: The FBI Informant Who Monitored the Trump Campaing, Stefan Halper, Oversaw a CIA Spying Operation in the 1980 Presidential Election, The Intercept, 19. мај 2018.

2) Види овде: Стефан Халперт, Back to Belgrade, The Weekly Standard, 28. јун 1999.

август 1, 2018

Posted In: cirilica, текстови

Leave a Comment